„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Не памтим прозно штиво са убедљивијим насловом од Растковог лирског списа „Људи говоре“! Најмање због тога што се ближи стогодишњица, а посебно због тога што је храбри авангардиста на почетку двадесетог века објединио жанрове у тачки на којој ће се потоњи догађаји века распасти. Петровић текст гради на тоталитету: као доживљај догађаја којег без њега не би ни било, у форми која у себе као филигранску тканицу упреда све познате начине приповедања. Дакле, Људи говоре! Али веома мали број говори као Растко Петровић. Говоре такве ствари да свакога дана пре него што отворим прозор, прво погледам вести да сазнам да ли овај свет још увек постоји.
У школи „Људи говоре“ није била омиљена књига. Међутим, будући да свако ствари разумева у складу са унутрашњим кључем, мени је речени наслов доносио много спокоја. Волим да говорим више него било шта друго да радим. Признајем да на почетку говора нисам разумевао његову основну функцију и значај па се и мени, као сваком јуноши, догађало да „жив буде Тодор док се чује мој говор“. А после? Кога брига за Тодора и све што је остало од говора. Растао сам и почео да пазим шта, кад, коме и како говорим. Наставио сам да слушам без ограничења. Морам признати, људи свашта говоре. Исти, сваштаговорећи људи предњаче у буци заташкавања фаталности последица њиховог говора. И ништа. Буцмасти, важни, у пратњи разноразних свита, исти људи и даље говоре. Буду и бесни на оне који у наивности људске запрепашћености покушају да их подсете шта су говорили као и на несрећне судбине оних који су им поверовали. Говоре исти људи који су обећавали да ће „сећи руке“, да се „сагињати неће“, „да су наше земље тамо где су наши људи“. Никад нећу прежалити другове који погибоше у ратовима декаде распада века који је Растко Петровић најавио усмеравајући пажњу на људе који говоре. И данас срећем несрећнике који су лаковерно продавали куће и тракторе да предају новац у банке рекламиране на државној телевизији. Није ми јасно како ће остати наше земље у којима нема наших људи а у које ћемо успети да без такси дотуримо наше јогурте. Данас, када више не страхујем од лектире, читање Петровићеве књиге доноси ми мира колико ми је само наслов доносио спокоја јер више немам никог да питам шта значи ово што данас људи говоре. Сетим да је баба говорила „кер лаје, ветар носи“. Да ли су керови проговорили или су ветрови престали да дувају?
