Стратешки изазови Русији у XXI. веку

Срђа Трифковић

Резиме предавања у московском хотелу Президент 25. септембра 2014. у организацији Института за јавно планирање

Изазови са којима се Русија суочава – са Запада у целини, а од стране САД посебно – и са којима ће наставити да се суочава још много година, бројни су и опасни. Неки су коментатори збивања током протеклих осам месеци назвали „новим хладним ратом“, али им је констатација погрешна. Хладни рат никада није ни престао, као што се видело на примеру две рунде проширења НАТО пакта после колапса СССР-а и две украјинске кризе у периоду од десет година.

Ти изазови нису плод руске политике. Они су присутни и постојаће без обзира на политику Кремља. Они одражавају дубоки анимозитет западне политичке и медијске елите према Русији као таквој. Тај се анимозитет у садашњој форми појављује у време Кримског рата; сада има потпуно зрелу форму.

Западна (а пре свега англо-америчка) русофобија почива на два камена-темељца:

• Геополитички – Поморске силе (таласократија) теже да опкољавају, спутавају, стежу и контролишу евроазијски „хартланд“ (телуократија) оличен у Русији. Ово је била окосница британске политике пре Великог рата – тзв. Велика игра у Централној Азији – и хладноратовске политике САД после 1945.
• Културолошки – Антипатија према Русији и однос према њој као екстремном „другом“ од стране западне политичке, академске и медијске елите има атавистички карактер. Реч је о феномену неподложном рационалном дискурсу и саморефлексији његових носилаца, што конфликт чини неизбежним и нерешивим. Сходно потпуно интернализованој русофобној парадигми, крајњи циљ западних елита није промена обог или оног аспекта руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета у духу западне постмодерне.

У геополитичком смислу украјинска криза је логична последица тежње Запада да ограничи Русији приступ Црном мору, да јој ускрати заштитну тампон-зону према Централног Европи, да јој битно смањи одбрамбену стратешку дубину, каои да угрози рањиви југозападни бок Русије на потезу Ростов-Волгоград-западни Казахстан. О значају Украјине у том смислу Збигњев Бжежински се уосталом изјаснио отворено и без зазора. Укратко, најновији западни Drang nach Osten – овог пута под америчким вођством – има савршен геополитички ссмисао.

Поврх наведених, додатни је циљ америчких доносилаца одлука да Европу врате у америчку безбедносну орбиту кроз јачање НАТО савеза, што се наравно правда тобожњом руском претњом, као и да затрују немачко-руске односе, који су са америчког становишта били превише блиски протеклих година. Вашингтон се у спровођењу тих циљева показао неочекивано успешним. Противно многим предвиђањима, ЕУ превођена Немачком без много роптања је прихватила диктат са друге стране Атлантика. На делу је примена нове верзије „стратегије анаконде“ Николаса Спајкмана.

„Нормални“ амерички односи са Москвом изискивали би прихватање чињенице да Русија има извесне легитимне интересе у свом „ближњем зарубежњем“. Међутим, тзв. спољнополитичка заједница у Вашингтону – неких стотинак људи на водећим позицијама у државним институцијама, одборима законодавних тела и аналитичким институтима – не понаша се нормално.

Разлика између „леве“ и „десне“ варијанте вашингтонског спољнополитичког консензуса, између вилсоновских либералних интервенциониста (Барак Обама, Хилари Клинтон, Саманта Пауер, Сизан Рајс итд.) и неоконзерванивних глобалних хегемониста (целокупан републикански естаблишмент, а поготову сенатори Џон Мекејн и Ричард Лугар) само је у тактичким детаљима, али не и у вредносним поставкама и стратешким циљевима политике према Русији.

Обама неуморно понавља мантру о Америци као „незамењивој нацији“. Њу је лансирала Медлин Олбрајт пре две деценије, дајући тиме још један доказ своје менталне нестабилности. Њу је поновио Бил Клинтон 1996. „објашњавајући“ америчку интервенцију у Босни и Херцеговини. Сам концепт је одраз интелектуалног и моралног банкротства његових носилаца. Америка је „незамењива“ коме? Да ли су све остале нације света „замењиве“? Да ли те нације мање или више кротко прихватају сопствену замењивост и америчку незамењивост? Незамисливо је за једног озбиљног лидера ма које друге силе света –рецимо Владимира Путина или Жи Ђинпинга – да изнесе такву тврдњу о сопственој нацији. Америчко натурање некакве сопствене „незамењивости“ је у најбољем случају неукусно, а у најгорем психопатски грандоманијакално.

Велики је проблем да се такве хибристичке делузије лако претварају у спољнополитичке циљеве који нису подложни ма каквом компромису. Са становишта вашингтонског либерално-неоконзервативног дуопола, свако супродстављање вољи „незамењиве нације“ је по дефиницији зао и недопустив чин. Тако је на пример тадашња америчка представница у УН Сузан Рајс осудила руско и кинеско противљење америчком предлогу резолуције којом би се овластило бомбардовање Сирије као „гнусно“, „срамотно“ и „неопростиво“.

Идеологија америчке „изузетности“ и глобалне доминације уродила је САД-варијантом Брежњевљеве доктрине ограниченог суверенитета из 1968, која је била измишљена да би се оправдала интервенција у Чехословачкој. Нова, америчка еманација тог правно и морално неодрживог концепта нема географски лимитиран домен, за разлику од совјетског узора који се односио само на земље лагера.Обамина Америка себи присваја право да интервенише било где, било када, ма где у свету.

У Украјини та је америчка доктрина суочила Русију са највећим изазовом у протекле две и по деценије. Русија том изазову до сада није пружила адекватан одговор. Морам рећи да су руске обавештајне и безбедносне службе озбиљно подбациле у антиципирању и спречавању мајданског сценарија. Ово посебно изненађује с обзиром да је мајданска генерална проба већ била обављена са „наранџастом револуцијом“ у јесен 2004.

Сада грешку треба исправити. Русија као свој стратешки циљ треба да постави промену режима у Кијеву. Да будемо начисто: Русија никада неће задобити западно прихватање њених легитимних интереса у блиском иностранству. Москва стога треба да следи руске државне и националне интересе са гвозденом одлучношћу, уз пуну спознају да нове санкције и додатна демонизација следе без обзира на то шта Русија учинила или не учинила. Алтернатива је ерозија руске стратешке позиције и опадање угледа и кредибилитета председника Путина. Да би такав исход спречила, Русија треба да коначно и трајно одбаци илузије о „партнерству“ са Западом као први корак. Такође треба да размотри могућност низа конкретних потеза:

Прво и пре свега, досадашње руске контрасанкције биле су реактивне и ограничене. Крајње је време да руска влада усвоји мере које ће озбиљно погодити комерцијалне интересе земаља које су јој наметнуле санкције. Ово је најефикаснији могући начин да се подстакне политички притисак на владе дотичних земаља од стране пословне заједнице и радничких синдиката истих у циљу промене антируске политике њихових влада.

Конкретно, нема никаквог разлога да Русија настави да увози десетине хиљада немачких, британских, француских, италијанских, америчких, чешких или јапанских аутомобила сваког месеца, као да се ништа није догодило. Предлажем да Русија уведе царину од 25% на увоз возила за све време трајања санкција наведених земаља против Русије. Када радници Мерцедеса, Фолксвагена, Шкоде, Тојоте, Јагуара, Форда, Џенерал Моторса итд. (чијих су производа препуне московске улице), отпуштени због колапса руског тржишта, почну да демонстрирају захтевајући промену политике која им је упропастила животе, када акционари и директори наведених фирми почну да лобирају у истом циљу, ефекат на Меркелову, Оланда, Камерона, Обаму и остале биће далеко снажнији од изјава руских функционера на Ист Риверу.

На исти начин, када Бритиш Ервејзу, Ер Франсу, САС-у, Луфтханзи, КЛМ-у и америчким превозницима буде ускраћен прелет преко руског неба, а азијске компаније преузму њихове линије, путнике и профите, исти ће притисак уследити од радника и послодаваца на владе дотичних земаља да промене антируски курс.

Предлажем дванаест додатних конкретних мера:

1. Русија треба да предузме иницијативу да се садашњи енергетски савез Москве и Пекинга развије у одбрамбени савез. Русија такође треба да размотри могућност закључења билатералних одбрамбених споразума са другим земљама (нпр. Ираном) које су у опасности да се нађу на удару западне агресије.
2. Русија треба да испоручи најсавременије противваздушне ракетне системе СС-400 влади Сирије, поготову с обзиром да има места сумњи да је америчка „стратегија“ против исламиста у Ираку и Сирији заправо прикривена стратегија изнуђивања промене режима у Дамаску по саудијској рецептури.
3. Русија треба да развије стратегију де-доларизације глобалног финансијског система. Обрачун руско-кинеских трансакција у рубљама и јуанима је само први корак. Русија треба да преузме иницијативу да се исти принципи примене у међусобној трговини земаља БРИКСа.
4. Русија треба да покрене тренд неодложном продајом свих обвезница америчког трезора које поседује, као и формалним саопштењем да их више никада неће куповати. (Било би занимљиво пратити реакције светских финансијских тржишта на такав потез.)
5. Русија треба да објави намеру да најдаље до 2020. године све трансакције нафте и гаса обавља у корпи валута које неће укључивати долар.
6. Русија треба да убрза обнову својих стратешких нуклеарних арсенала, чиме би се НАТО стратези отрезнили од илузије да њихов за сада још увек рудиментарни антиракетни систем у централној Европи и на Аљасци отвара простор за некажњени први удар.
7. Русија треба да обустави испоруке ракетних мотора типа РД-180 Сједињеним Државама, које САД користе за лансирање ракета типа Сатурн 5 – а које носе шпијунске сателите за Централну обавештајну агенцију (ЦИА), НСА, Пентагон итд.
8. Русија треба да обустави сарадњу са америчким агенцијама (НАСА) које користе услуге руских „такси превозника“ ка заједничкој свемирској истраживачкој станици.
9. Русија треба да знатно убрза модернизацију тактичког нуклеарног арсенала и конвенционалних снага као одговор на недавно инаугурисану стратегију Пентагона познату под именом „Моментални глобални удар“ (Prompt Global Strike). Тиме би европским чланицама НАТО био послат јасан сигнал да постоје озбиљни и потенцијално егзистенцијални ризици у покорном прихватању вашингтонског диктата.
10. Као одговор на провокативне демонстрације силе западних сила у Црном мору, Русија треба да организује заједничке вежбе са морнарицама Кубе и Венецуеле у Мексичком заливу. Руске нуклеарне подморнице треба да врше видљиве маневре у међународним водама испред Њујорка и Лос Анђелеса.
11. Русија треба да искористи западне санкције као повод да напокон ограничи одлив капитала и да наметне порезе на износ новца.
12. Русија треба да искористи западне санкције као прилику да разије дугорочну стратегију пореским олакшицама подстакнуте супституције увоза, да покрене свеобухватни инвестициони програм који би умањио њену зависност од Запада у свим секторима националне економије.

Сала елитног хотела Президент са 160 места била је недовољна за пријављене госте, па је у суседној дворани уприличен видео-бим. Присуствовао је бивши амбасадор Руске федерације у Србији Александар Конузин, као и више званичника Министарства иностраних послова и других структура. Говорника је представио амбасадор Србије др Славенко Терзић, по многим мишљењима руских званичника далеко најуспешнији и најкомпетентнији представник кога је Србија имала у Москви за дуги низ година.