Херман Нојбахер министар Трећег Рајха за Балкан и Грчку Током рата био је главни немачки дипломата за Балкан. Сем тога, он је одличан познавалац наших крајева и занимљив приповедач. У својим мемоарима написао је и ово: O СРБИМА
[tooltip type=”link” link=”http://en.wikipedia.org/wiki/Hermann_Neubacher” tooltip=”Херман Нојбахер Wikipedia” style=”right” ]Херман Нојбахер[/tooltip] рођен је 24. 06. 1893. године у месту Велс (Wels), Горња Аустрија (Oberosterreich), умро 01. 07. 1960. године у Бечу (Wien), економски експерт и политичар. Од 1933. године члан Национал-социјалистичке Немачке радничке партије (NSDAP). Градоначелник Беча био је од 13. 03. 1938. до маја 1939. године. Од 1940. био је посланик у Букурешту, а онда и Атини, а од јесени 1943. у Београду. Од 1940. до 1945. године био је немачки дипломата и посебни изасланик за Југоисток, односно „Специјални изасланик за Балкан, и од 1943. опуномоћени министар при војном заповеднику у Србији. У Југославији је 1947. године био осуђен на двадесет година затвора, али је због болести пуштен 1952. године.Вредност ових мемоара је у томе што их је писао човек који је заузимао високу функцију у Трећем Рајху, односно у немачком Министарству спољних послова, и као такав био је одлично обавештен о збивањима на целом Балканском полуострву. Током рата био је главни немачки дипломата за Балкан. Сем тога, он је одличан познавалац наших крајева и занимљив приповедач.
О Србима
Највећу сличност на овом простору, у последњих пет стотина година, показује историјски развој Срба и Бугара. Оба суседа поседују такође и у социјалном погледу сељачко-демократску структуру…
Шта је све, међутим, српски сељак у стању да поднесе у погледу пасивног отпора, упорности и лукавости, то далеко превазилази снаге мекшег Румуна. Током пет векова турске владавине, Србин је био присиљен да готово аутоматски поседује једно лице за себе, а друго за османлијског господара.
Морао сам да се осврнем на ову кратку епизоду, јер ту је настао мој план да предложим вођству Рајха да се створи Великосрпска федерација у коју, поред Србије, треба да уђу Рашка и Црна Гора. Овај предлог представљао је срж и средиште мојих ревизионистичких планова. Овако сам оценио ситуацију и на основу тога сам дао прве предлоге: најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану јесте српски, а он је најгоре прошао… Територија где живе Срби била је потпуно расцепана и унакажена. У остатку Србије поред немачких окупационих трупа, налазиле су се и бугарске. Но, у тој Србији комунисти су имали најслабије позиције и најмање присталица. Главне ратне операције Титових партизана, од краја 1941. године, налазиле су се на другој обали Дрине, у Босни, која је тада припадала хрватској територији, те у Црној Гори. У Хрватској, којој су тада припадале Босна и Херцеговина и делови Далмације, терористички режим Анте Павелића терао је православне Србе у шуму, који су били осуђени да потпуно нестану. У шуми је постепено израсла партизанска армија, која је контролисала велике делове земље. Усташка власт у НДХ због своје антисрпске политике пружила је Титу далеко највећу подршку.
Рецепт за православне, који је применио усташки вођа и поглавник, председник НДХ, Анте Павелић, подсећа на верске ратове најкрвавијих примера: „Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре!“ Последња тачка програма била је и спроведена у дело. На основу извештаја, који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000.
Југословенска војска се одмах распала. Хрвати се нису борили за државу коју су осећали као присилну заједницу. Након што се распала Југославија, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Ово спада у најужаснија масовна убијања светске историје.
Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу на дневни ред ставио догађаје који се одвијају у Хрватској, и при том говорио о истински ужасним стварима, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику казао да није могуће тек тако искоренити једну такву мањину, јер је она једноставно превелика“.
Борбу против прогањања Срба у усташкој Хрватској, почео сам већ у августу 1943, када сам био код Рибентропа и Хитлера, а поводом преузимања нове дужности. Ова битка, која је била отворено уперена против режима Анте Павелића у Хрватској и која није остала сакривена у владиним круговима у Загребу, веома брзо ми је подарила титулу „хрватског државног непријатеља број један“. Заступао сам мишљење да Србима са новом политиком треба већ сада изаћи у сусрет, и обећати да ће касније доћи до коректура граница Србије. Хрватска је добила подручја, која су чисто српска и тиме се не поштују природне, етничке границе, као што показује пример подручја око реке Дрине. Реч је о чистој самовољи.
Што се тиче режима Анте Павелића у Хрватској, Хитлер ми је казао следеће: „Са тим режимом већ ћу ја једног дана да раскрстим – али сада још не“.
Положај Срба био је следећи: у Хрватској смо били сведоци уништавања Срба; у српским крајевима који су били окупирани, имали смо стрељања талаца и паљење села; на Косову и Метохији протеривали су Србе; у деловима Србије које су окупирали бугарске трупе, на дневном реду била су убијања Срба и силовања, а убијања Срба догађала су се и у крајевима која су припала Мађарксој.
Сељаштво ове земље васпитано је у патријархалном духу, а према свим новим стварима односи се са дубоким неповерењем. Како су вековима били турски поданици, научили су до савршенства лекцију у пружању отпора и то на лукав и упоран начин.
У српском сељаку видео сам једну од најјачих полуга против бољшевизације Балкана. Управо из тог разлога, у средиште мог политичког планирања поставио сам циљ да се оконча са досадашњом немачком политиком према Србији, по којој је Србија била дежурни кривац за све проблеме на Балкану. Срби, најзад, заузимају, ако погледамо географску карту, кључно место на Балкану.
У време када сам преузео мисију у Београду, Србија је била земља, где су комунисти имали најслабије позиције на Балкану и у којој је комунизам имао најмање присталица. Србија има претежно аграрни карактер. Преко осамдесет одсто становништва чине сељаци. Комунисти имају изгледа само у индустријским средиштима, а њих нема много у Србији. Београд јесте изузетак. Главна база комунистичке партије у Србији постао је Београдски универзитет.
У јесен 1943. у Србији сам затекао следећу ситуацију: комунистички устанак био је 1941. године угушен од стране Вермахта. Суседне земље као НДХ, а посебно Босна и Црна Гора постала су подручја, где су Тито и његови партизани водили главне борбе. Велики део територија у Србији, пре свега села, контролисали су четници Драже Михаиловића. И у самом Београду Дражине присталице биле су бројније него Титове. За четнике су партизани одавно постали непријатељ број један. Знали су да им, после одласка окупатора, предстоји борба са Титом око будућности Југославије. Овај неизбежан и фаталан развој, где је дошло до сукоба између националистичких и комунистичких покрета отпора није само карактеристичан за Србе, већ је такође забележен у Грчкој и Албанији. То је довело до тога да су националистички герилци морали да одустану од активне борбе против окупатора. Чланови енглеске војне мисије покушали су да убеде обе групе да се уједине у борби против окупатора. Њихови напори остали су без резултата.
Дража Михаиловић био је огорчен што су Енглези почели да издашно пружају помоћ Титу и његовим партизанима. Овај сукоб већ је био присутан и пре него што сам преузео дужност у Београду, а ускоро, у новембру 1943, дошло је до отвореног прекида односа. Официри енглеске војне мисије напустили су четничке штабове Драже Михаиловића. Касније је, међутим, и краљ Петар II, под притиском Енглеза, морао да призна Тита као врховног вођу „Народно ослободилачке армије“.
Бугарска је код Немаца увек изазивала посебне симпатије. За то постоји неколико разлога: немачка династија Кобург (Coburg) дала је Бугарској краља; чистоћа центра града Софије који има карактер провинцијског, главног града једне немачке покрајине; заједничка судбина током Првог светског рата, и после, добро организована пољопривреда, добар систем школства, добри трговински и политички односи са Немачком. Све ово, када се сабере, допринело је да Бугарска заузме посебно место у срцима Немаца.
У Бугарској је комунистички притисак против села био бруталан, а патријахално друштво није било тако чврсто и отпорно као у Србији. Бугарска представља типичну државу ситних земљопоседника.
Поред ове идиличне слике Бугарске, коју су Пруси радо називали „Прусијом Балкана“, стоји Србија као „осиње гнездо“, у којем живе „српски атентатори и бомбаши“. Пруси су, међутим, постали славни благодарећи својој државотворној снази и војничким врлинама, а не због свог одличног школског система образовања. Због тога би такође било исправно да титула „Пруси Балкана“ припадне и Србима.
О Великосрпској федерацији
Закључио сам да под оваквим историјским околностима, треба да ми, Немци, опет изградимо српску позицију, која је природно најјача југословенска и балканска позиција. Једним словом, предложио сам да играмо на српску карту.
У октобру 1943. министру спољњих послова Рибентропу предао сам прве предлоге у вези са променама наше политике према Србији. Срж мојих предлога била је садржана у следећем: Србе би требало охрабрити, а положај Недића ојачати. У том смислу сам предложио читав низ мера:
- Стварање Великосрпске федерације, која би се састојала из Србије, Црне Горе и Рашке.
- Председник ове федерације биће генерал-пуковник Недић.
- Саставни делови федерације чине привредни и новчани савез, а задржавају административну аутономију, а посебно у надлежностима полиције и културе.
- Савезна влада имаће стварну власт над извршним органима (жандармерија, добровољци).
- Досадашња цензура и забрана националних културних института биће укинута, а Београдски универзитет биће поново отворен.
- Немачка војна управа биће ограничена и деловаће само као контролна инстанца, а њен чиновнички апарат радикално ће бити смањен.
Ово су били моји главни предлози у погледу унутрашњег, новог поретка српског етничког простора.
Приликом првог разговора Хитлер је показао заинтересованост за моје планове. Казао ми је да ће о свему да размисли и да ће ми рећи своје закључке. На основу тог разговора био сам сигуран да ће мој план успети. Без већих напора пошло ми је за руком да се поново отвори Београдски универзитет, да ослободим српске културне институције од досадашње праксе цензуре, којој су били подвргнути од стране ситних немачких чиновника и војног бирократског апарата.
