Вук Станић: Тровање. Због неисправних и непотпуних декларација, петина производа на тржишту Србије не би могла да се нађе на рафовима супермаркета Европске уније.
Зашто у Србији више нико не контролише исправност прехрамбених производа?
Последње испитивање исправности хране у Србији обављено је 2006. године, и то на захтев Покрета потрошача Београда. Тада је утврђено да у 38 узорка страних и домаћих произвођача постоји присуство вишка фосфата, адитива Е124 који је тада био забрањен, док је у производима од месних прерађевина констатован мањак протеина. О контроли намирница више нико јавно не говори, осим када дође до масовних тровања. Држава је озаконила принцип некакве несхватљиве “самоконтроле” намирница, па је посао инспектора сведен на обавезу да преконтролишу декларације оних који легално послују. Илегалцима ионако нико ништа не може…
У Србији не постоји професионална контрола животних намирница, јер су лошим прописима везане руке надлежним инспекторима. Санитарна инспекција министарства здравља, контролише да ли има бактерија у витринама у којима стоји храна, али не контролише и храну… Да је држава уређена, храну би требало да контролише ветеринарска и пољопривредна инспекција. По правилу, први контролишу храну животињског порекла, а други биљног.
У Србији и целом региону, храна биљног порекла је пуна канцерогених адитива, хербицида, пестицида и генетских модификованих организама. Али, упркос овој чињеници, надлежности ветеринарске и пољопривредне инспекције су ограничене прописаном “самоконтролом” и ХАСАП-ом. Држава тим наопаким законским решењем сматра да произвођач из ЕУ и САД поштује норме ХАСАП-а, да је он тамо већ контролисан, и да њихову робу не треба поново контролисати! Због оваквих прописа свакодневно једемо отптатке европске месне индустрије, једемо ГМО, једемо здравствено опасне намирнице…
Исплативије него трговина дрогом
Према прописима ЕУ, пилећа плућа, тртице и друге отпатке, тамошњи произвођачи су дужни да униште у року од десет дана, или да их извезу. Зато камиони са регистрацијама земаља некадашње Југославије спремно чекају испред европских кланица, отпаци се брзо утоварају и крећу у правцу Србије која је и највећи купац овог европског ђубрета.
Купују их домаћи произвођачи хране, Перутнина Птуј, Петар Матијевић, Златиборац, Неопланта. Отпатке прерађују и стављају у шунке, кобасице, виршле, прерађују их и продају чак и као млевено месо. Контроле нема, имамо ХАСАП.
Индустрија меса Матијевић има и своју лабораторију, своје ветеринаре, због тога их не треба посебно проверавати сматра начелник ветеринарске инспекције Сања Челебићанин. Она је ветеринарским инспекторима скренула пажњу да Матијевића не контролишу јер она верује налазима његове лабораторије. За то време он прерађује отпатке из европске уније у храну.
За килограм машински откошеног меса, које је, уствари, уситњени месних отпад (МОМ), у ЕУ се плаћа 50 динара за килограм. Када се ти отпаци помешају са сојом и адитивима добијају се виршле, паковање виршли које је зависно од произвођача има између 350 и 400 грама продаје се потом за око 250 динара. Новац који произвођач уложи у соју МОМ и адитиве на крају доноси профит виши од 100 одсто! Исплативија од оваквог тровања народа је једино трговина дрогом!
Ту треба нагласити и да су ветеринарским инспекторима везане руке, да они ништа не могу да предузму, пошто је овакво пословање одобрено “протоколима смрти министарства пољопривреде”. (Важећи правилници којима су регулисани производња и продаја меса и месних прерађевина дозвољавају овакво понашање произвођача).
Млевене кости у виршлама за децу
Не може се контролисати већ контролисано, сматрају наши стручњаци из Министарства пољопривреде. Исти случај је са слаткишима из ЕУ, на њима чак пише које адитиве садрже, неки од тих адитива забрањени су у ЕУ. Код нас нису забрањени, па се роба за Србију и друга идиотска тржишта посебно производи. Познат је случај хрватског чоколадног намаза који садржи 30 одсто правих лешника. У тој земљи пропис је да слику лешника на производни артикал можете да ставите само ако га заиста унутра има 30 одсто. У Србији такав пропис не постоји, исти крем се овде лиферује са истом сликом и три одсто лешника…
У млеку које пијемо повишен је ниво афлатоксина, напредњаци су у договору са тајкунима изменили законске прописе па је овакво тровање легално. Да пре годину дана дозвољени ниво афлатоксина у млечним производима није подигнут са 0,05 на 0,5. Деца се не би тровала млеком, али би Салфорд, Викторија група, МК група Миодрага Костића, као и аграрна добра која је купио Петар Матијевић имали велику штету.
Сада после више месеци тровања грађана таквим млеком, напредњачки министар Драган Гламочић најављује да ће у изборној кампањи, а зарад бољег изборног резултата СНС-а прописе поново ускладити са европским. Снизиће дозвољени ниво афлатоксина. На тај начин тајкуни више децу неће тровати лошим квалитетом млека, а напредњаци ће остварити добар изборни резултат… Ветеринарски инспектор, Таблоидов саговорник, тврди да су све чешће заплене увежених костију животињског порекла. Млевене кости свиња, пилића говеда налазе се често у виршлама за децу. Наша царина је шупља и када нема дојаве кости животињског порекла улазе у Србију, а потом се продају мањим произвођачима виршли. У слаткише и сокове дозвољено је да се стављају адитиви који изазивају рак и друге болести (нпр. адитив Е621).
Пилетину пуњена антибиотицима и хормонима
Антибиотике је забрањено стављати у храну, и забрањено је стоку хранити антибиотицима, али се узорковање на антибиотике не ради. Када су задњи пут урађене анализе на антибиотике и друге токсине то су тражили службеници комисије Европске уније. Налаз наше лабораторије нису прихватили пошто се није слагала са узорком који су сами урадили. Комисија ЕУ је потом констатовала и унела у извештај, да у лабораторијама у Србији долази до замене узорака.
Препоручила нам је Европска унија да не препуштамо ствар случају и да оснујемо национално референтну лабораторију која би контролисала све лабораторије у држави. ЕУ је донирала опрему, а министар Драган Гламочић је учествовао у завери да се лабораторија никада не отвори. Гламочић је помогао да се донирана опрема пребаци из Батајнице на факултет у Новом Саду. У то време Гламочић је радио на факултету, а његова катедра и дан данас се користи донираном опремом. Лабораторија чак ради и комерцијално узорковање, а средства се сливају на рачун факултета.
Са друге стране Сања Челебићанин активно учествује у представама које организују тајкуни за промоцију квалитета њихових производа. На Матијевићев позив она одлази у његову фабрику и посматра како се његови производи узоркују. Дан пре тога у кутере се уместо МОМ-а и соје ставља месо високог квалитета, здравих животиња. Цео дан се праве узорци за службенике Министарства и пољопривредне и ветеринарске инспекторе. На крају се све анализира у његовој лабораторији коју нико не контролише јер је донација ЕУ за контролу украдена. Задовољни директори фабрике и начелнице потом се растају, а инспекторима се саопштава ето видите да је све уреду и да не треба узорковати.
Ћелебичанин је заједно са секретарима министарства пољопривреде Данилом Голубовићем, Дејаном Крњајићем, и Будимиром Плавшићем, начелником здравствене заштите животиња, издала све потребне дозволе за рад Белгијанцу који управља фирмом “Енерго Зелена” из Инђије.
Прича се да су осим дозвола Белгијанцу дали и усмено обећање да ће сви конфискати скупљени у Србији бити усмеравани на његову прераду. Да ли је прича тачна, није могуће доказати, али су у пракси четворо службеника министарства пољопривреде, урадили све што су могли да све кафилерије буду затворене. Што су се они више мешали, све је мање било конкуренције у области прераде мрцина. Ипак, држава је уложила много новца ранијих година у ћупријску кафилерију, баш као и Сомборску, па су ове и још неколико установа наставиле са радом. Не само да нису све угинуле животиње слате у “Енерго зелену”, већ су многе фарме схватиле да им је једноставније да расположеним Ромима дозволе да одвлаче мрцине из контејнера.
Што су се Роми више мешали у ову причу, све је мање посла било за Белгијанца. Изнервиран оваквим развојем догађаја он је наредио својим шоферима да сликају ове догађаје на фарми у Бечеју. Потом су слике прослеђене полицији. Полиција их је проследила медијима. На неким од фотографија се чак види лого на камиона фирме “Енерго зелена”. Када се прашина дигла, ако Челебићанинова се правдала да је то било ван њених моћи. Ипак ситуација је више него озбиљна јер се током истраге испоставило да се месо угинулих животиња са фарми у Србији организовано продаје на пијацама!
Ђубретарска интернационала
У једном од нехигијенских насеља, у кући од лима картона и дрвета, на илегалном прикључку за струју инспектори су нашли два замрзивача пуна меса угинулих животиња. Отац домаћинства се правдао да ту храну користи како би хранио псе. Инспектори одлучују да је заплене и униште, али бивају спречени од супруге домаћина, која на њих виче и тражи да им оставе храну “јер деца неће имати шта да једу”.
-Идите дирајте ове ваше беле што то продају на пијацама, рекла је госпођа инспектору. Заинтересован за друге детаље приче коју је она открила, понудио је да месо из њених замрзивача откупи, а да му она заузврат исприча све што зна о продаји тог меса на пијацама. Испоставило се да постоји организована група људи која користи сиромашне Роме да би месо угинулих животиња одвуку са фарми…
“…Они дозвољавају да део меса заврши на столовима у нехигијенским насељима. Већи део сакупљеног меса из контејнера морају да предају организаторима посла. То месо се потом продаје на пијацама на тезгама које нису предвиђене за продају меса, а некада и на картонским кутијама. За продавце бирају Србе, мада су овај посао на пијаци Суботици понекад поверавали и Мађарима. Уколико би се продаја препустила Ромима, то би могло да изазове сумњу код купаца, па се води рачуна да они имају добру причу. На пример, ја месо сама производим, здраво је, али немам новца да платим да свињама ставе минђуше и да се региструјем као пољопривредни произвођач…”, рекла је инспекторова саговорница.
У разговору са једним од ветеринарских инспектора сазнајемо да је ово истина и да они имају велики проблем са сузбијањем ових препродаваца меса угинулих животиња. У питању су агресивни људи који не дозвољавају да им се месо одузме. Када им инспектори траже личну карту они одбијају да је дају. Без личне карте нема ни писања прекршајне пријаве, што процес стопира до доласка полиције која је овлашћена да их легитимише. Ипак, ветеринарски инспектори на тај начин губе много времена, а полиција некада и не може да изађе на лице места.
Само да није уведена “самоконтрола”…
Због такозване “самоконтроле” исперавности намирница, инспекторима је посао сведен на обавези да преконтролишу декларације оних који легално послују. Читање декларација производа, им некада одузме по цео дан, онда и не стижу да преконтролишу продају меса без печата на тезгама. Неки инспектори се сналазе тако што записују бројеве тезги на којима се то ради, потом од пијачне управе траже податке о закупцу тезге…Осим меса угинулих животиња масовно једемо и храну која садржи генетски модификоване организме, који конзумената изазивају различита оштећења у организму. Од ГМО хране добија се и рак.
Према подацима Института за јавно здравље Србије Батут, 1990. године, од рака је у Србији боловало нешто више од десет хиљада људи. Тада су највећи узрочници ове болести били пушење и стрес. После бомбардовања, броју ових обољења допринело је и зрачење, док су нездрава храна са адитивима и ГМО после петог октобра допринели пандемији ове болести. Од 2001. до 2010. године на територији централне Србије од рака је годишње обољевало 24,837 људи, док је 2010 години тај број је порастао на 26.156 оболелих. Прошле 2013. године од рака је у Србији боловало 32. 000 људи! Смрт, за разлику од живота, напредује у свим правцима…
Мачка у џаку наплаћена два пута
Јавно Комунално Предузеће Комуналац из Лесковца, годишње из буџета града наплаћује тринаест милиона динара, за послове из области зоохигијене, у које спадају чување и храњење ухваћених луталица, паса и мачака. Пси у њиховом прихватилишту умиру од глади, односно једу једни друге како би преживели. За 2012. годину наплатили су 12.655.657,58 динара, док је за првих шест месеци 2013 године на рачун ЈКП Комуналца уплаћено чак 6.327.828,79 динара. Невладине организације притисле су ЈКП Лесковац, да објасне како то да у њиховом прихватилишту, огладнели пси, кидишу на најслабије међу собом како би утолили глад, док им град плаћа сто двадесет хиљада евра годишње, за добробит тих животиња. Не знајући како да објасне своје поступке, из овог јавног предузећа упутили су допис у коме тврде да су све животиње враћене власницима док су за животиње без дома пронађени власници.
-Ухваћене псе удомили смо или вратили власницима, саопштили су из овог предузећа. Видео клипове са Јутјуба у којима гладни пси њиховог прихватилишта кидишу једни на друге, нису коментарисали. Испоставиће се да о томе морају посебно гласно да ћуте јер је прихватилиште у коме су се дешавале грозне сцене, нерегистровано.
-У оквиру ЈКП Комуналц налази се нерегистровано прихватилиште за псе, пише у документима које је нашој редакцији доставила невладина организација Линк.
Према речима Наташе Вукмировић из Линка, јавним комуналним предузећима у Србији сваке године уплаћују се огромни износи новца који се не користе да би се решио проблем напуштених животиња, а нарочито се не користи да би се псима и мачкама обезбедила заштита добробити у складу са законом.
Новац за удомљавање животиња троши се из државног буџета, али и из општинских каса, док је тренутно најуноснији бизнис, пласман животиња без власника у Европску унију. Емотивним Европљанима се шаљу слике напуштених животиња, паса и мачака са пропратном причом како су их бивши власници тукли. Понекад се праве и кратки видео клипови о томе како је животиња без власника на улици шутирана и злостављана. Многима је послат и видео клип илегалног лесковачког прихватилишта у коме најслабију животињу до кости глођу други пси без власника.
Шокирани грађани ЕУ, тада се згражавају над судбином јадних животиња и спремно отварају новчанике како би помогли јадним створењима. Када инкасирају новац, животиња се шаље заинтересованима у ЕУ, или се налазе власници у нашој земљи којима се из ЕУ, шаље новац за издржавање животиње. Сав посао одвија се сивим каналима, тако да новац који из иностранства стиже за ове послове остаје неопорезован. Држава нема зараду од промета животиња без власника, али појединци млате велике паре. Они под изговором добробити животиња шишају овце из ЕУ, и често добијају средства из домаћег буџета. Споспобни се наплате два пута, али порез не плаћају никада.
ЕУ не захтева слободан увоз ГМО у Србију
Министар Гламочић, јавно је слагао када је у неколико наврата за медије изјавио да Европска унија од Србије очекује да дозволимо слободан промет ГМО производа. Као и да је то услов за улазак у Светску трговинску организацију.
Након именовања на место министра Гламочићу је уручен допис из ЕУ о потреби усклађивања прописа. У коме истичу да се у Србији ГМО храном не сматра она која саржи 0,09 одсто генетски модификованих организама. Да је по нашем закону дозвољено и произвести храну са толиким одступањем и не обележавати је.
Са друге стране у ЕУ се присуство 0,09 одсто ГМО организама мора обележавати, па је у допису од Србије тражено да се ускладе прописи.Заправо не обележен производ који садржи 0,09 или мање ГМО не би смо смели да извозимо као такав у ЕУ. ЕУ није наметала решење већ је тражила да сами одлучимо на који начин ће се ускладити прописи. У договору са домаћим тајкунима Гламочић је нашао решење по коме би се укинула граница од 0,09 одсто ГМО у храни, а увела обавеза обележавања ГМО производа. На тај начин би се удовољило и ЕУ и тајкунима (не постоје докази о којим тајкунима се ради. Претпоставаља се да је у питању власник фирме МК Комерц Миодраг Костић, чија фирма сарађује са највећим светским произвођачем ГМО хране на свету, фирмом Монсанто).
Дакле, ЕУ се није мешала, наш пропис је могао да буде измењен и тако да се успостави апсолутна забрана ГМО и тада не би постојале препреке за улаз на тржиште ЕУ. Ипак, у нашој држави политичари раде за рачун тајкуна, а не за рачун народа, па се Гламочић касније заплео у својим лажима и противречностима…
Српски доручак Кока Кола и канцерогени Е407
Канцерогено средство за бојење 4-МЕИ које се може наћи у свакој флашици Кока-Коле је био разлог да бивши председник Америке који је бомбардовао Србију замоли власнике сода машина да у школама избаце Кока Колу и друга газирана пића из аутомата у школама. Код нас се ни министри здравља нису сетили да забране продају Кока Коле у основним школама и у близини школа. Деца често Кока Колу пију већ за доручак. На жалост, у нашој земљи деца осим приступа средству 4-МЕИ, имају лак приступ и адитиву Е407 који је забрањен у већини држава на свету. Има га у пљескавицама на киосцима око школа, у скоро свакој пекари, односно у буреку са месом, или кифлама са виршлом…
– Само се још у Србији могу купити месни производи који садрже полифосфате и друге штетне састојке. Неки од њих су, штавише, толико опасни да на људе могу да делују мутагено и у другом или трећем колену, произвођачи их обилато користе како би намирнице дуже трајале, имале лепшу боју или једноставно пријатнији укус, прича Таблоидов саговорник, Миодраг Стојшић, доктор ветерине. Он каже да се конзерванс Е-407 одавно налази на листи забрањених адитива у земљама Европске уније, будући да је доказано да изазива бројна обољења желудачно-цревног тракта (међу њима и рак дебелог црева!), али га у Србији можете наћи на сваком кораку, односно буквално у свакој месари.
Овај састојак се прича Стојшић, код нас користи и у млечној индустрији, због чега би држава морала да реагује и да заштити потрошаче и њихово здравље.
– Тај Е-407 карагенан спада у групу најштетнијих адитива, а код нас се ставља у виршле, шунке, чак сам скоро у једној продавници видео да га има и у млеку, каже Стојшић.
Полифосфати су, такође, уобичајена појава у овдашњим сухомеснатим прерађевинама, а произвођачима нимало не смета што је исти доказано генотоксична материја, те његово претерано уношење у организам може изазвати мутације гена. Осим што их стављају у шунке и паризере, забрањени полифосфати могу се наћи безмало у сваком киоску брзе хране у Србији.
– Нигде се у свету полифосфати не стављају у млевено месо, осим код нас, где их можете наћи готово у сваком киоску који продаје ћевапе и пљескавице. За то је крива ветеринарска инспекција, јер не ради свој посао. Такве намирнице не смеју да иду у промет, само што се овде контроле извршавају по налозима тајкуна и произвођача, па се тако деси да у нашој храни можете наћи адитиве, боје, емулгаторе који се више нигде у свету не користе – објашњава Стојшић.
Извор магазин TABLOID
