Ма како то данас звучало, свет после украјинске кризе неће више бити исти. Истина, последице у почетку неће изгледати посебно драматичне, али, у не тако далекој будућности, биће јасно да су сва ова збивања била од огромне историјске важности и представљају епохалну прекретницу у односима највећих светских сила у будућности. О томе пише социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године…
Горанко Ђапић
Ако пажљивије размислимо о догађајима у Кијеву; уочимо њихову динамику, сталну ескалацију и све веће људске жртве; намеће нам се јасан закључак да се све одиграва по једном много прије припремљеном плану. И раније су акције САД-а у Авганистану и Ираку зацијело дуже припремане и смишљене. Међутим, оно што разликује ове операције од украјинских догађаја; то је прије свега мјесто и избор противника.
Прво, што се мјеста тиче ово је прво ратно жариште овог опсега у Еуропи, након слиједа балканских сукоба око разграђивања негдашње СФРЈ. Ма како даље подручје бивше Југославије стратегијски веома важно, прије свега због егејско – вардарско – моравске долине и њеног спајања са дунавском долином; подручје Украјине и чињеница да се она налази у јединственом стратегијском и економском подручју са Русијом даје сукобу значајан и веома опасан квалитет. Подручје кризе од црноморског акваторија па до Балтика далеко је мање од 600 километара зрачном линијом. Ова чињеница чини руски бок веома рањивим и у потпуности је неподношљива за Русију. Русија једноставно упркос здравој уздржаности ипак нема избора, изузев да чврстим ставом и војном спремношћу обузда насилничког агресора. Колика је ситуација потенцијално опасна види се из чињенице да за доба Хладног рата тако што једва да је било и замишљано у војним плановима САД.
Од 22. јуна1941. године, Русија није овако директно нападнута као у овој авантури САД-а, којој се ни приближно још не види крај, и за коју се чини да се систематски шири. Јасно је да је ово први пут од Другог свијетског рата да до сукоба не долази у некој удаљеној ,,сивој зони,, већ у дворишту Русије, тик уз њену границу. Није потребно посебно наглашавати колико је опасно играти се рата у самом срцу једне нуклеарне велесиле какова је Русија.
Друго, избор противника у самој његовој близини, већ је наглашено; може довести до губљења контроле над догађајима, па и до нуклеарног сукоба чије посљедице могу бити велика свјетска катастрофа, највећа икада виђена! Па ипак, текући извршилац радова ФЕД-а Барак Хусеин Обама и трчи по свијету у напорима да створи Свјетску антируску коалицију. Он пријети и својим савезницима из НАТО-а тражећи безусловну сурадњу, упркос очигледној невољности Еуропе чија је декларативна осуда Русије више реторичка него уистину резултат чврстог опредјељења.
Јер, није само нападнута Русија! Нападнута је и сама будућност Еуропе, заправо њено постојање у сваком смислу. Деценијама, њена се цивилизација упорно разграђује, убрзано се исламизира , а њена се омладина гура у наркоманију и геј – поткултуру, све са циљем да се неповратно демографски осакати.
Лондонски банкари и њихова подружница у Вол Стриту у Њујорку особито агресивно настоје да преобразе читав свијет у складу са својим потребама кроз посљедње стољеће. Од 1913. године, тачније, од када је ФЕД (Америчке федералне резерве) пао у руке приватних банкара и од када су по својој вољи могли емитирати или повлачити новац, САД су постале приватизирана држава.
Цивилизација Старог континента са муком стварана кроз 3000 година изњедрила је слободе за појединца кроз демократске институције и социјално давање. Али баш је то постало мета друштва из ФЕД. Најмање су слобода и култура оно што треба замишљеним господарима. Ургентно им је потребна девастирана и осакаћена Еуропа, трећесвјетизирана кроз ткзв. мултикултурализам, мултиетницизам и мултиконфесионализам, што се све брзо претворило у налет исламског фашизма, рушење демократских институција и гажење огромне културне баштине грчко – римско – хришћанске цивилизације. Циљ је свеукупна барбаризација Еуропе и срозавање свјетских размјера.
Упркос напорима банкара кроз посљедњих два стољећа, није уништена Русија. Иако је била доведена до руба пропасти, економски и демографски десеткована Русија се одржала. Зашто је њено уништење толико потребно друштву из ФЕД.?
Као еуропска земља Русија је баштиник и творац њене културе. Она није само еуропска земља већ и “азијска земља”, све до обале Тихог оцеана. Али ако занемаримо пуку географију Русије, чини Еуропом сав простор од Антлантика до Владивостока. Еуропа као цјелина је незамислива без Русије. Могућност да се Еуропа интегрира ван тзв. ЕУ (америчке измишљотине да се Еуропа уопће интегрира ван њеног надзора) као слободна федерација народа од Антлантика до Тихог оцена и тиме створи огромну економски и самоодрживу заједницу, отворену са сурадњу на свјетском нивоу; врло је узнемирила банкаре из ФЕД. Јер они су знали да на подручјима Русије почива огромно богатство у ресурсима свих облика и они знају да Русија у свом природном околишу представља стуб отпора мрачним плановима о новом свјетском робовласништву.
Због тога све треба ставити на коцку. Што ургентније док ствари не оду предалеко. Друштво из ФЕД настоји да ослаби економски и политички и Русију и еуропски Запад, особито Њемачку.
Настоји се да се Еуропа расцијепи као усред хладног рата, потом да се заустави растућа економска моћ Русије и све живље савез Русије за еуропским Западом. Чини се све да се односи Русије и Западне Еуропе у цјелини прекину, као и престанак интеграције ван лажне ЕУ. Тиме би кључна битка била добијена. Врата Пакла широм би била отворена једном заувијек. Због свега тога сукоб у Украјини није нека уобичајена и пролазна криза. Тај сукоб заправо је сукоб чије ће посљедице бити судбинске. У сваком смислу.
Упада у очи готово потпуно одсуство излазне стратегије на страни САД-а. Просто као да она и није потребна, као да је ово пресудни сукоб. Ово дјелује одвише као непромишљена коцкарска игра. Заиста није уобичајено да се двије велесиле овако олако играју ватром. То је чак и за доба Римске империје било превише. Царство је водило рачуна да се нагоди са Партима и да одвећ не парадира легијама на њиховим границама. Сукоб великих, без имало дипломације и без излазне стратегије, веома је риједак у повијести, а када је до њега долазило, по правилу су штете биле огромне. Једна од сила је била уништена, а друга ослабљена, али најчешће су обје биле ослабљене.
Мада је Русија у потпуности одлучним мјерама и дипломатском уздржаношћу настојала да смири кризу; САД су је константно погоршавале. Вријеме је за отрежњење. Еуропски Запад несумњиво види велику опасност у свом дворишту. Немогућно је не видјети штету која ће по њу услиједити. Русија ће у наредном времену настојати са дипломатским напорима уз наглашену рјешеност да и војним мјерама одбрани свој опстанак. САД ће попут зле спирале погоршавати стање. Но, јасно је да ће баланс између рата и мира коначно доћи до критичне тачке.
Русију има дубину и спремну стратегију. Она зна да ће вријеме учинити своје. Западни савезници ће се све више питати гдје то води, и зашто трпе економску штету. Објективно, руска уздржаност и војна спремност учинит ће се Западу и цијелом свијету много паметнијом и исправнијом стратегијом.
Бука НАТО реторике ће малаксавати, а САД (односно друштво из ФЕД) ће се суочавати са постепеном и све јачом изолацијом широм свијета. Акције у Украјини доживјет ће колапс. Најпослије ће једина могућност ипак остати дипломатска акција. Бит ће то озбиљан и прекретни ударац агресору и његовим наказним амбицијама. Бит ће то огромна промјена.
