Власт је сласт. Свака нова која дође не штеди речи којима ће направити разлику између себе и оне коју је наследила. И наравно, те речи никада неће дозволити да онај који их слуша чак ни помисли да међу њима има извесних сличности. Историја мишљења и записивања речи овакве језичке скупове најчешће је ознавачавала као „идологију владајуће класе“ а после пропасти марксизма као „програме демократских промена“. Врло ретко, дешава се да наследници превазиђу оставиоце и измисле новуме превазилажења.
Двадесет пет година у Србији влада се Уредбама које доноси Влада као подзаконске акте којим треба обезбедити техничку примену закона претходно донетих у Скупштини. У тој бирократској процедури наши владари, међутим, откривали су непресушне ресурсе власти изван контроле и уместо законима, неометано владали актима који су далеко испод њих. Не само што их доноси извршна власт већ и по своме садржају, јер оне само технички разрађују обавезне законске норме. Тако смо гледали „владавину владе уредбама“ што је било и још увек је врло слично бирократкском волунтаризму једнопратијског или како се овде обично каже ауторкратског режима. Тако је правни систем у Србији уместо скупа правних норми које важе, постајао скуп уредби које највише одговарају владарима.
Како је могуће да такво стање постане пракса. Ко ће то радити? И за то су се владари лако сналазили. В.Д. стање гарантује да „магарац не липше до зелене траве“ а да га за то време појашу сви који му обећају да ће в.д. заменити за статус изабраног поглавице. И тако у недоглед, имали смо в.д. директоре, в.д. секретаре, в.д. судије, в.д. председнике судова, в.д. тужиоце. Најпознатијег в.д. ведету, „в.д. Раку“ у извођењу непоновљивог Мије Алексића, из доба „ететизма“ заменили су ведејчићи демократије.
Нема власти која није користила ове моделе. Међутим, недавно се појавио нови модел владања који до сада није био запажен па га зато треба похвалити као значајан допринос техници владања у Србији. Он се зове: ПОЛИГРАФ НЕМА АЛТЕРНАТИВУ! То решење је генијално. Полиграф је једна чудна и широј јавности недоступна техничка направа која стоји у полицији. Народ воли новине, посебно оне техничке па је поред мобилних телефона и компијутера са одушевљењем дочекао прилику да се огледа у техниичком напертку а и да се докаже својим владарима. Наиме, као универзална револуционарна крилатица која је мењала идеолошку матрицу од „Бастиље“ у Француској до „Зимског дворца“ у Русији а гласи „били сте ништа, бићете све“, полиграф је од једног ништа, у српској јавности, постао све што се о истини може рећи. Ко неће на полиграф, „дабогда му ништа не родило, у пољу ‘шеница белица а у кући мушка дечица“!
Дакле, једна техничка направа која никада и нигде није изборила статус поузданог доказног средства низашта, која није равна најнепоузданијем доказном средству у нашем народу познатом као „два без душе један без главе“, тј. сведоку, коју по правилу „лаже“ или се „не сећа“ или је „заборавио“, сада постаје чаробана формула истине. Ако нећеш на полиграф, јасно је да си лажов и непријатељ државе. А зову на полиграф као на свадбу и сахрану, и чутуром и читуљом.
Добро дошли у ПОЛИГРАФОКРАТИЈУ!