Пише: Милорад Антонић:
Позивам публицисту и новинара Милана Балинду да ми на улици не прилази како би се поздравили и поручујем му да је ово моје последње помињање његовог имена и -ЗБОГОМ!
Позив Удружењу за заштиту животиња да у складу са својим законским надлежностима реагује у овом случају!
Може ли и зашто је детаљно планирање убиства и убиство Цациног мачка Цуце повод за књижевност коју заступа новинар, публициста и преводилац Милан Балинда? Може кад је за њега мерило квалитета убиство као што је ово.
Изгледа да смо давно заборавили оно што су нам родитељи у намери да нас што боље припреме за живот говорили “отвори четворо очи“. Заборавили смо, такође и то да су, књижевна дела вредела и још увек вреде када имају вредну поруку. Да онај ко чита књигу нешто научи, да формира систем вредности, да га књижевно дело мотивише на неко његово стваралаштво. . . !
У случају господина Милана Балинде, публицисте и новинара који је у Латинској Америци провео 25 година, о коме овде пишем порука је на жалост јасна. Његова приповетка ТУЖАН КРАЈ ЦАЦИНОГ ЦУЦЕ, објављна у књизи ПОУЗДАНА СЕЋАЊА, посвећена је њговом убиству мачка Цуце. У заносу стваралаштва мачкоубица описује план и убиство. До у детаље описао је још како је поставио фантастичну замку, како се мачак, који је волео да са свог дође на његов балкон, није имао за шта закачити и пао је. Јесте описује убица мачка да је несрећни Цуца пао на ноге али је било превисокио и разбио се о бетон једне улице на Дорћолу. Драго му је, вели хумани мачкоубица што тај призор није видео, нити је чуо ударац, али му је још драже што му Цацин мачак Цуца више не долази на балкон, и што га Цаца није тужила „ јер је кривицу за смрт свог љубимца пребацила на мене“, закључује хумани мачкоубица. Ако баш желите да се те гадости читате погледајте оригинал причу у .pdf формату.
Ако сте прочитали, на жалост свих нас неке ствари, као што је реалност, код овог и оваквих аутора, не можемо мењати! Књиге пишу многи. И то је добро. Можда и буде неког доброг дела. Али шта да радимо са успутним „жртвама“ и штетама таквих књига. Шта и ко може ауторима који су сами себи и издавачи и уредници скренути пажњу на то?! Критеријуми вреднсоти су њиохови лични доживљаји. Овом поменутом задовољство је и инспирација била како доскочити мачку који му долази на терасу. И то је довољно. Порука је у лукаво осмишљеном убиству. Можда би се тај патент некоме и допао да није толико морбидан. Ја мислим да би човек морао бити далеко више озлојеђен да тако нешто смисли. А то што му мачак долази на терасу и смета му разлог је више да крај овог мачкоубице не буде тужан. Његов крај биће весео.
БЕЗ ЧОВЕКА У ЧОВЕКУ
Веселиће се, кад за то дође време, животиње што је један злотвор на свету мање. Како? Па тако што убијене животиње преживелима шаљу енергетски траг о убици. Преживеле животиње то региструју. Доказ: пси реже а мачке се најогуне на таквог човека. Народ, али и стручњаци кажу да тако препознају да у дотичном човеку не препознају човека. Обзиром на његово образовање дотични мачкоубица требало би да зна и то да животиње исконски желе добар суживот са човеком. Али човек је тај који је одступио од те природне одреднице. То што је мачак Цуца скакао са свог на балкон мачкоубице значи да је, као свака животиња покушао да игром покаже своју добру намеру. Он би да се игра, да се дружи, то је смисао њиховог живота са људима, а теби је то, господине Балинда инспирација за убиство! Хтео је, господине Балинда да заборави на ту злобу у теби. Хтео је да живите достојно стандардима 21. века. Ти наравно у својој злоби као да ништа ниси прочитао са фотографија где пас и мачка деле исти животни простор. И поред тога што је знао да у теби као човеку нема ништа од човека слао ти је поруку да се мењаш.
Али, не! Планирање убиства онако како си га описао и извео врхунац је твоје креативности и цивилизованости. Још си му поставо замку. А њему ниси дао никакву шансу.
И идеш даље.
Хтео би, наравно, као сваки писац, да те читају. Деца? Не дај боже! Богу хвала те се тираж твоје књиге завршава на двоцифреном броју. И још ти је драго што те комшиница Цаца није тужила. А знаш ли ти како би због тога завршио и колико би у Америци платио за то. Сетих се једног познаника који је чекајући у ЗОО врту у Мајамију бацао ситне каменчиће на крокодиле са намером да их истера на површину, пробуди их и боље види. Наравно камере су то снимиле. И наравно завршио је на друштвено корисном раду. Морао је и да за један дан хиљаду пута напише „ја не мрзим крокодиле“. Данас с љубављу и с осмехом пролази поред животиња. Тврди да их је увек волео. Верујем му, зато их је каменчићима терао да изађу из воде. Да ужива гледајући их. Својој деци, и данас, о животињама прича истину. А ти, ти од планираног убиства правиш квалитет.
Позивам те да ми на улици не прилазиш како би се поздравили. Сматрај ово мојим последњим помињањем твог имена и -ЗБОГОМ!
ПС
Као што кажеш да је „јадни мачор прекасно научио да је живот препун изненађења“ и ја сам то сада схватио. Веровао сам да си као новинар, писац, преводилац, хуманиста моралиста после 25 година живота у Латинској Америци, нешто научио. Али не. Ти од убиства мачка, преко неукусних и погрдних речи за жене које називаш „претерано дебелима„ и „торокушама“ правиш своје књижевно стваралаштво.
И још се усуђујеш да себе убеђујеш да ти ниси крив за убиство мачка Цуце.
