Поштовани читаоци,
Сведоци смо, уназад неколико дана, стравичних породичних злочина. Тамо неки “људи”убијају своје најдраже,убијају оно сто су створили и зашта су се борили. Тамо неки “човек” убица убио је жену у коју је пре него му је постала жена, био заљубљен. Када ју је оженио постао је човек,породични човек, отац. Добио је статус уваженог члана друштва.
Али злочин који је починио говори да никад није ни био човек! Нити зна шта значи бити човек!Јер убио је своју жену мајку његове деце!
И све то у земљи у којој је породица примарна људска заједница,ту где се успостављају најважније везе . Из тог заједничког гнезда мужа и жене ничу корени среће Али, не! У Србији , поодавно већ, свака трећа жена је жртва насиља.
Како и зашто,докле и због чега ће се толерисати или недовољно санкционисати зло које одузима живот .
Знајући да смо опредељени за лепши свет,живот достојан човеку плементих осећања нашем порталу стигла су два писма за Министарство правде која би требала да подстакну на конкретну акцију.СПРЕЧИМО НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА И У ПОРОДИЦИ!
Подржавамо ту иницијативу и позивамо читаоце да дају свој допринос овом настојању родбине жртава.
ПИСМО МИНИСТАРСТВУ ПРАВДЕ
Министру Николи Селаковићу
Писмо неутешне кћери.
Моја мајка, Снежана Попадић, је убијена.
Убио ју је мој отац, Горан Божић, после шеснаест година непрестаног злостављања ње, мене и мог брата. Година 2011. када је убијена моја мајка, наш адвокат на суду је изнео податак да је те године за првих десет месеци убијено четрдесет три жене и да је око осамдесеторо деце у разним животним добима остало без родитеља, а већина је пала на терет државе.
Убиству су претходиле кривичне пријаве за породично злостављање, али судство и тужилаштво није реаговало онако како треба, а то је да му одреди аутоматски притвор и судску пресуду за злостављање која, колико ми је познато, предвиђа казну затвора од три године. Да је таква казна изречена, моја мајка би данас била жива. Насупрот томе, Тужилаштво му је као казну за “преваспитавање” одредило 80 сати друштвенокорисног рада у вешерају геронтолошког центра у Зрењанину.
Психолози кажу да се убицама и злостављачима може утицати на свест, указати им на лоше особине и понашање, и да је могуће изменити карактер и преваспитати их.
Одговорите ми: Да ли је “преваспитавање” мог оца успело? Наравно да није и неће ни код једног од њих. Они се не плаше своје агресије, то им је усађено у генетски код. По томе се и разликују од осталих људи. Њихов механизам је ПОКВАРЕН ЈОШ ОД РОЂЕЊА само нико неће да призна да не може да се поправи. Наравно, психијатри и психолози морају да зараде плату. Нека психијатри наведу бар ЈЕДАН случај, са именом и презименом злостављача, којег су преваспитали, па је после терапије постао брижан супруг и родитељ. НЕМА ТАКВОГ! И сви то знају и даље се праве луђи од својих пацијената. Ни они сами не верују у оно што бране и заговарају.
Убиство жене је постало “ТРЕНД” за који се добија пар година затвора. Мој отац је пресудом од 30 година затвора био запрепашћен, јер је, како је рекао, мислио да ће добити само 10-12 година, од чега ће одлежати највише 7. То је чиста истина и статистика суда. Слободно ми одговорите уколико нисам у праву. Добро сам прочешљала много случајева мајкоубица деце.
Мој отац је рачунао само пар година затвора којима ће решити своје коцкарске проблеме: имаће стан, храну, џепарац и неће бринути ни о чему, нема везе што смо брат и ја остали без мајке, моја тетка и ујак без сестре, моји баба и деда без кћерке, колектив без узорног и вредног радника, моја браћа по тетки без тетке. НАСИЛНО, ОКРУТНО, МОНСТРУОЗНО!
Идемо ли еволуцијом савременог друштва? Желимо ли у том друштву гнојне чиреве који ће нам појести цело друштво? Горе и нецивилизованије него у птрвобитној заједници? И тамо се знао неки ред.
Решење је – хируршки нож. СМРТНА КАЗНА за убице! Бог нам је подарио живот, а убице нам га одузимају. Оправдања нема, објашњења и решења да ли има? НЕМА!
Мој отац је данима планирао убиство моје мајке и стално је говорио да ће из стана само “с ногама напред”. И одржао је обећање. У једном тренутку, сама, незаштићена, када је остала сама у стану – убијена је на најбруталнији начин. Не из пиштоља, ни ножем, већ ју је тукао док је није убио, а затим вукао за ноге низ степенице са спрата као врећу, и здробио јој преостале кости. Потом је бацио као џак са смећем на под од кола иза возачевог седишта, а онда “возао” скоро 50 км. покушавајући да се отараси тела бацајући је у Тамиш и Тису уништавајући једину имовимну коју је имала – путнички аутомобил. Када ни то није успео, оставио је ауто с њеним телом у ширем центру Зрењанина. Локвице крви које су истекле из њеног тела, испред зграде лизале су мачке и пси луталице. На том путешествију провозао ју је крај родитељске куће у којој су у том моменту крвавог пира, спавали њени родитељи, њена сестра и ја – његова ћерка. Да ли такав “створ” треба да живи? Треба ли да се креће међу људима и сеје панику. Све то ми је урадио два дана пред полагање мале матуре. Пријаву за моје полагање није имао да потпише – НИКО! Нисам имала оба родитеља ни старатеља. И ЊЕМУ СЕ ДОЗВОЉАВА ДА ЖИВИ!
Данашње убице, у нашем “савременом друштву”, којима је наше тужилаштво и правосуђе продужена рука, јер су закони кројени тако да њима буду на услузи, врло професионално обављају своју “свету” мисију: поливањем жртве бензином и спаљивањем, гурањем у септичке јаме, дављењем, секиром и комадањем на ситне делиће као за “паприкаш” и бацањем у канализацију и депоније са смећем. Да ли то заслужују тихе, трпељиве и пожртвоване особе?
Моја мајка се растала од монструма када је видела да “стручна” и “васпитна” мера тужиоца не помаже, али ни то није помогло. КО ЈЕ САД У ПРАВУ, А КО ЈЕ ПОГРЕШИО? Држава неће да призна да лоше ради свој посао и да су немоћне све надлежне структуре. Ту помоћи нема! Ескалација убистава ових дана то потврђује. Отело се контроли! За четири и по месеца ове године 26 жена је, по подацима на вестима, убијено. ДОКЛЕ! Верујте да они неће стати! БИЋЕ СВЕ ГОРЕ ЈЕР СУ КАЗНЕ МИНИМАЛНЕ! Ни доживотна казна затвора неће ништа променити. Само двојицу убица да осудите на смртну казну и видећете какав ћете учинак имати. Нека заживи и доживотни затвор али без права помиловања! Само их склоните из наших живота за сва времена!
Желим да постанем предлагач доношења закона о увођењу СМРТНЕ КАЗНЕ! То мишљење дели велики проценат становника наше земље. Упутите ме на поступак. Дозволите да нешто учиним за сву децу овог света чије су мајке убијене. Да покушам да помогнем и себи и држави. Имам снаге и храбрости за то и подржаће ме више од пола државе.
Ја се опорављам од губитка, али се у потпуности никада нећу ослободити трауме и страха, јер је ОН ту негде. ИЗАЋИ ЋЕ ЈЕДНОГ ДАНА!Познајући наше правосуђе које ће му смањити казну из разноразних разлога, као што су му и у старту пресуде опростили 10 година (требао је за убиство претходно злостављане особе бити осуђен на 40 година затвора) само зато што је све признао, али то не умањује његово дело. Апелациони суд је одбио жалбу тужилаштва којим је тражено да се убица осуди на 40. година како је и предвиђено законом.
Ја ћу онда бити у непрекидном страху да ли ће, када изађе из затвора, убити и мене и брата, тетку која ме је прихватила у свој дом и њену породицу, или непреболне бабу и деду. Желите ли овакав крај и другим породицама које су преживеле руку убице. Желите ли да живимо цео живот у непрестаном страху. ОСЕЋАМО, ТУ ЈЕ НЕГДЕ, ИЗАШАО ЈЕ. ОН НЕМА НИШТА, НЕМА ГДЕ ДА СЕ ВРАТИ, МОРАЋЕ УБИТИ ПОНОВО ДА БИ СЕ ВРАТИО У ЗАТВОР, ЈЕР МУ ЈЕ ТО ЈЕДИНО УТОЧИШТЕ ПОСЛЕ ТОЛИКО ГОДИНА. ТУ ИМА ХРАНУ, ПЛАТУ, ПЛАЋЕНЕ ДАЖБИНЕ, ЗАНАТ. БАШ МУ ЈЕ ЛЕПО, НЕ МИСЛИ КАКО ЋЕ МЕ ШКОЛОВАТИ И ХРАНИТИ, ВАСПИТАТИ.
За то време цела породица треба да страхује од његовог повратка. Дакле, признајте себи, да он и даље ВРШИ НАСИЉЕ над нама чак и из затвора и томе нема краја. Да ли нам желите и даље живот пун непрестаног страха, несигурности и сиромаштва? После сахране убрзо нас сви забораве. Исти случај је са свим монструозним убицама.
Сада сам матурант средње школе у Новом Саду, спремем матурски испит и пријемни за факултет. Сутра ћу бити интелектуалац, професор, који ће своје знање и искуство преностити другој деци. Да ли неко друго дете у будућности треба да стрепи да ће му се отац насилник, окрутни убица, поново вратити у живот? Желите ли исфрустрирано, истраумирано и стално у страху друштво? Желите ли да нека дивна особа постане убица ако дође у ситуацију да заштити себе и своју породицу? ОЛАКШАЈТЕ НАМ! Упутите ме на који начин да постанем предлагач за закон који ће предвиђати увођење СМРТНЕ КАЗНЕ за монструме или бар доживотног затвора без права помиловања!
Морала сам да променим име и презиме како бих се заштитила, али да ли ће ми и то помоћи да пребродим све препреке на које и после четири године, а вероватно и цео живот, будем наилазила.
У име мога брата и породица свих жртава монструозно злостављаних и убијених, првенствено жена, и у своје лично име.
Неутешна кћи
Писмо Љиљане Босић,Нови Сад
МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ ,министру Николи Селаковићу
Београд
Моју сестру, Снежану Попадић, убио је монструм, Горан Божић.
Праведна казна била би СМРТНА КАЗНА. За њега је касно, али није касно за будућност нашег народа и осталих потенцијалних жртава. Само Ви можете покренути точак машине која ће посао обавити како треба! Само Ви и држава можете олакшати преживелим породицама жртава која и после склањања убица у затвор и даље стрепе! Стрепе од његовог пуштања и општег сазнања да је жив!
Деца моје сестре немају више мајку, мој брат и ја сестру, наши родитељи ћерку с којом су се поносили. У нашим душама станује само бол и доживотни страх. И даље доживљавамо злостављање.
У кући мога деде, усташе су за време Другог св. рата заклали 56 особа. Од тога: његову жену са петоро деце и братову жену са петоро деце (укупно дванаест чланова наше породице), а две кћери отерали у логор у Немачку. Момој мами је, дакле, све поклано. Војни суд после рата осудио је убице на смрт – стрељањем. Сада јој је убица, злостављач, убио кћер. Све доживљавамо испочетка. Убијена је моја сестра, а њеног убицу у затвору чека помиловање као награда за учињено дело чим се укаже прва прилика. И биће помилован, то знамо и Ви и ја и без заседања Комисије за помиловање. Такво нам је правосуђе и држава. Цела држава је кивна на правосудни систем, дужину суђења и благе казне. Још кивнија на психијатре и психологе који тврде да има излаза, а сви знамо да је то шарена лажа. Оно у фазону: „Нешто радимо“. Опет ће неко имати плаћену функцију, а погрешно ће процењивати. Што тужилаштво и психијатри нису „проценили“ шестоструког убицу од пре неки дан. Пустили су га да и даље дивља. Што нису проценили мог бившег зета и што га друштвенокорисни рад није преваспитао. ДА ЛИ СТЕ ВИ СЛЕПИ И ГЛУВИ НА АПЕЛЕ ЦЕЛЕ ДРЖАВЕ? КО ВАС ТО ТОЛИКО ОБМАЊУЈЕ? КОГА СЕ ТО ПЛАШИТЕ? ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ИЛИ АМЕРИКЕ? ДА ЛИ СТВАРНО МИСЛИТЕ ДА ЈЕ ТО ПРАВИ ИЗЛАЗ? ТИМОВИ ЗА СПРЕЧАВАЊЕ УБИСТАВА И ПОРОДИЧНОГ НАСИЉА? НЕМОЈТЕ БИТИ СМЕШНИ!
– Хоћу да видим сестру! Хоћу да се опростим! – молила сам патолога.
– Нажалост, у срцу се никада нећете опростити- одговорио ми је патолог, професор на Медицинском факултету у Новом Саду.
– Да ли можете, имате ли снаге да индентификујете своју сестру?- питао је.
– Могу. Не морам је идентификовати, али је морам видети! Морам знати шта јој је злотвор урадио! Да ли се мучила? – вапила сам.
– Нажалост, мучила се. Није вам сестра лако умрла. Будите јаки!
Придржавала сам се за зидове, све се окретало око мене, а ја сам се о њих одбијала као пинг-понг лоптица. Да. Ту је и мени крај. Ово се не може издржати! Како ћу родитељима рећи? Шта ћу смислити да их обманем, само да је не виде овако скашену – мислила сам док се разум борио да останем при свести.
Понела сам лак за косу, шминку да своју сестру дотерам последњи пут. Годинама у којим је живела са њим све јој је ускраћивао. Болесник. Када су ми изгурали тело моје млађе сестре, нисам га познала. Била је испребијана хрпица меса чија су само стопала била бела и неповређена. Никаква шминка, ни чешаљ ту више нису имали удела ни моћи. За трен, зликовац је уништио прелепо лице које су њени родитељи родили, а она га неговала. Љубила сам та бела сестрина стопала, опраштала се с њом у име свих: оца, мајке, брата, сестрића, зета и њене деце која су сад сирочићи. Нисам дозволила да је виде последњи пут тако изнакажену. Затворила сам ковчег и сама живим са непреболним сликама измрцвареног тела моје несрећне сестре. Природно је да деца када одрасту остављају мајку и иду својим путевима, али мајка никада не оставља децу. Она је једина и једино права. Она је на силу узета својој деци! Отета! Не, нисам плакала. Постала сам камен. Сузе су ме гушиле попут залеђених комада леда. Нисам их могла ни прогутати ни испљунути. Борила сам се да останем жива. Плакала сам у души, насуво. Јецајима, урлицима и емоцијама.
Слике које сам видела на патологији и у стану после полицијског увиђаја маглиле су ми разум и вид и због њих не спавам четири године. Трагови њених прстију на степеништу док ју је вукао за ноге. Ни према лешу није имао поштовања. Пијем лекове, али помоћи нема. Све што су други видели очима, ја сам видела само срцем и осећањима. Сто пута је молио да му сестра и деца дају још једну шансу, да ће се поправити, она је попуштала због деце али никада није одржао реч дуже од три дана. А онда испочетка, наизменично, батине, бол, батине, бол, обећање, па опет испочетка. Сваки пут је мислила да ће он стати, да ће се стварно поправити, али то се није догодило. Када је стао она је била мртва.
А онда сам доживела тоталну амнезију. . . Читавих четрнаест сати тоталне амнезије. . . Затим сахрана. . . Пред обред и цео обред – тотална амнезија. . . Шок. . . Неверица. . . Брига за децу. . . Девојчица полаже малу матуру за два дана. . . Бол. . . имам рак, оперисана сам. . . Имам шећер – пашћу у кому, ништа не једем. . . Моје тело не може да издржи. . . Срамота. . .
Затим суђење. . . гледање у очи убици. . . Сведочење. . . Изрицање пресуде. . . Завршна реч. . . Неко је пао у несвест. . . Некоме је позлило. . . Правда?. . . 30 година убици. . . Неправда. . . САМО СМРТНА КАЗНА ЈЕ ПРАВА ПРЕСУДА. . . Он ће из затвора једнога дана. . . Моја сестра својој деци из гроба- никада. . . Зашто су укинули СМРТНУ КАЗНУ?. . . Да ли је неко из Владе Републике Србије ово доживео?. . . Девојчица плаче. . . Пожелела се мајке. . . Син ћути. . . Како тетка да намири штету?. . . Како да замени оног ко је незаменљив?. .
Говоре ми да морам да се навикнем на бол. . . Како кад је ОН – убица, жив. . . Да ли је ово што живим живот? НЕ! ОВО ЈЕ ГОРЕ ОД СМРТИ!
Оживела бих поново када бих знала да је усвојена :СМРТНА КАЗНА ЗА МОНСТРУОЗНЕ УБИЦЕ!
Желим да са сестрином децом и својим родитељима будем предлагач закона који би предвидео СМРТНУ КАЗНУ.
МОЛИМ ВАС , ЗАУСТАВИТЕ ПОРОДИЧНО НАСИЉЕ!
Уведите СМРТНУ КАЗНУ – она је једино решење.
Смртну казну имају многе земље, само у Америци од 56 уједињених држава, 38 је задржало смртну казну, затим Јапан, Кина, Украјина. . . зато и имају уређене државе. Докле ће нам невладине организације уређивати државу њиховим сугестијама о хуманости према убицама. Да ли су убице хумане зато што чине убиства?
У име свог брата Драгослава и своје лично,
Ожалошћена сестра писац,
Љиља Босић
