Песник стихова са лековитим својствима

Пише: Милорад Антонић :

« Мисли су моје боје, а речи моја кичица. Њима бојим свет око себе. Већина од ових песама је посвећена Вама. Мојим љубавима. Свака је била Једина. И свака је била она Права. Био сам повређиван и повређивао сам Вас, али као што кажу, оно што не боли није љубав и оно што не пролази није срећа. Свака од Вас је била сликарско ремек дело коме сам ја само, скромно дао своје боје. . . Знам да ћете се проналазити у овим стиховима, поручује песник Саша Ћулибрк, у свом песничком првенцу “Вечнoсти тренутка”.

Пре неколико дана Фондација МУЛТИНАЦИОНАЛНИ ФОНД КУЛТУРЕ обjавила је збирку песама Саше Ћулибрка ВЕЧНОСТИ ТРЕНУТКА. Рукопис као и обично раније ми је достављен. На задњој корици читам речи уредника који, као и сваког песника почетника представља речима :

“Рођен 1970. у Крагујевцу. Своје прве стихове написао је још у основној школи.
Од тада па све до данас не престаје да пише. Патриота, за кога национализам значи љубав. Ратник, одан својој браћи и отаџбини. Романтик, последњи изданак старе школе.

Борац за истину и правду. Самоуки сликар живота. Сведок стварања историје. Предани чувар тренутка. Поносни отац… и све то је преточио у песме. ”

Потом читам његове песме:Ова коју је назвао НАДА, чини ми се да нам, у свим овим безнађима и изненадним разочарењима, орнима да ипак све то преживимо, највише треба:Ево је, ко поручена!

Кад се поноћ спусти, потопи те тама,
кад ишчезне бука, наступи тишина,
тихо, као лопов, прикраде се сама,
да пронађе срце у ком је празнина.

Сам си, немаш никог да поделиш тугу,
неке старе песме срце болно тражи,
несрећан не требаш, ни брату, ни другу,
ту сурову стварност, она ће д’ ублажи.

Избледеће свако тајно страховање,
садашњост, истину и будућност твоју,
а безнађе твоје постаје надање,
јер од страшне, црне, прави сиву боју.

Лагаће те вешто да ће бити боље,
да све није тако, ко што мислиш, знај,
даваће ти тако и за живот воље,
када год пожелиш да учиниш – крај.

На широком мору – сламка дављенику,
болеснику на умору спасоносни лек,
и трпеза пуна убогом јаднику,
пратиће те она цео људски век.

И када је хоћеш и када је нећеш,
биће ту, крај тебе, да подршку пружа,
иако је никад не видиш, не срећеш,
од људског је рода – трајнија и дужа.

Кад престанеш више живети у лажи,
кад је више нећеш, напусти те сама,
тада твоје срце почиње да тражи,
или ново светло, ил најцрња тама.

Та сенка судбине што је увек прати,
што је свуда има, сем у царству Хада,
човека што вара док воли, док пати,
то проклетство људско, име јој је – НАДА.

Размишљам. О коме је заправо реч? Песнику коме је ово првенац, или песнику који има шта да каже, али није имао прилику. Уредник тврди прва му је збрика за обајву. Али, као што написа пише одавно. Види се. Он пише и поручује.

Поручује и оставља траг. Као да нам неким лековитим својствима својих стихова спречава сваку помисао да остајемо у стању (у коме смо истина у последње време веома често). И поткрепљује то поруком: “несрећан не требаш, ни брату, ни другу”.

Па онда тај исти песник стихова са лековитим својствима у предговору написа.

„Моја љубав ми је једном давно рекла: „Само Песник разуме своје стихове, на прави начин. Сви остали их само тумаче и препознају се у овом или оном делу… “ „Године су ми требале да схватим колико је била у праву.

За све ове године живота, научио сам да су туга и патња осећања која трају, а радост је осећање само тренутка. Нажалост, али тако је. Колико год те најрадосније тренутке ми желели и трудили се да продужимо, туга се, ипак продужава сама. “

Написа то, и, том својом мишљу „да су туга и патња осећања која трају, а радост је осећање само тренутка“ извуче из мене сећање на давно време када сам великану глуме Стеви Жигону сређивао рукопис његове биографије. Без обзира што је имао много разлога да буде срећан, Велики Стева написао је: „можда је срећа нешто после чега не остаје никакав траг. “
Нешто слично видим код Стеве и песника стихова са лековитим својствима. Овај први је тога постао светан када је бежећи из логора срећан што је слободан, морао да прегази неку хладну реку да је од хладноће плакао, и при том потпуно заборвио да је управо тог тренутка био срећан, овај други каже:

„Одраставши у растрзаној породици испуњеној самоћом и страховима, окренут књигама, надахњивао сам се моралним вредностима јунака. Поистовећујући се са њиховим трагедијама и борбама, њиховим узвишеним вредностима и вечним љубавима. . . стасавао сам у неког ко је чекао своју прилику да буде баш то. Лик из књига.

Време их је донело. . .

. . . а ја сам био потпуно неспреман.

Почео сам да пишем, још као мали. . . На писменом задатку из српског на тему Пролеће, написао сам песму. Учитељица ме није оценила. Окачила је песму на школски пано. Тако је отприлике и почело. . .

Писао сам, али за себе. Речима сам се борио са животом, јер никада нисмо били добри. Живот и ја. Живот је све, само не роман и у њему нема места за јунака из књига. Нарочито не за моралне вредности тако лепо описане. Људи не воле искреност. Иако се куну у њу. Поштен човек лоше прође. А сви се позивају на поштење. Емотивца свака неправда многоструко погађа. А нагледао сам се неправди. . . А и лоших људи. Оно што знам је да добро увек на крају победи. Веровали или не. Заиста је тако. Колико год лоши људи, наизглед напредовали, све је то на кратке стазе. Добро на крају УВЕК победи. И Правда тријумфује.

И то ме држи. Та Нада у боље сутра.
Живот пише романе, а тренутак – песме

На најтежи могући начин сам научио да ни жене нису оне принцезе из књига. И оне су само обична људска бића која се све теже сналазе у овом свету који их окружује, волећи погрешне и одбацујући праве. Волећи их, оплемењивао сам себе. У свакој од тих љубави постављао сам их на пиједестал. Огољен до сржи, на њиховом малом длану. Тако је неподношљиво лако било згазити ме. . . Али, никада нисам губио веру у Љубав.

Постоје посебни моменти у животу сваког од нас, када осетиш да неки догађаји изроде речи и оне саме залепршају пред тобом. У теби. Ако их тог тренутка не ухватиш у лету, одлете. . . И ко зна да ли ћеш икада више имати прилику да их видиш. Осетиш. Уловиш. И преточиш у речи. Да будеш Песник.

Они сваку своју песму осете. Песници. Сваки стих је нешто проживљено, али толико јако проживљено да је дало крила писцу да полети и улови те речи. Читајући стихове, он увек изнова и изнова проживљава тај догађај, сећајући га се – продужује га до у бесконачност. Претвара тај тренутак у Вечност. У немогућности да се избори са емоцијама, остаје заробљен у тренуцима. Сви остали се, читајући, само траже или препознају.

И зато су највећи песници и највећи трагичари. Ја, искрено не знам ниједног веселог Песника.
И зато. . .

Живот пише романе, а тренутак – песме.
Добар део мојих песама је изгубљен. Нестајао је са годинама. Исто као и тренуци. Зато ми је изузетно тешко падао призор полузгажених, фотографија разбацаних по напуштеним двориштима, ратом прегажених домова. То су била нечија сећања. Сећања на осећања. Фрагменти прошлости неповратно изгубљени у времену. . .
. . . И онда, једног дана, повучен емоцијама на дно, у очима једне жене угледам колико сам ДРУГАЧИЈИ. . . ПОСЕБАН. И захвалан сам јој на томе. Она је то схватила као ману. Ту посебност. А ја сам, уздижући се са дна, све брже, све више!. . . постао свестан своје вредности. Сваке своје изговорене и написане речи. Сваке своје мисли.
Поново рођен из пепела.

Постао сам Песник.
И рођена је ова књига.
Ово су песме о Љубави. Ово су песме о Животу.
Ово су стихови посвећени животу у љубави, али не и љубави према животу.
Љубав је, ипак изнад живота.
Синови, поносите се мноме. Ја се поносим вама. Волим вас од Земље до Неба и од Неба до Земље и још и чак! Ваш тата. “

Време, такво какво нам, иначе, не треба, није нам пружило прилику да се упознамо пре одласка Збирке песама у штампу. Отишла је. И изуашла је. Ових дана стићи ће и до вас ако то будете хтели. (www. sedmasila. rs).

Песника стихова са лековитим својствима напокон упознах. И сазндох шта значе оне речи са почетка овог текста “Ратник, одан својој браћи и отаџбини”. А значи да је Саша Ћулибрк један од ретких „жетоких момака“, припданик Црвених беретки. Онај за које многи мисле да своје па и проблеме других решавају мишићима и метцима. Овога пута муниција је дручаија. У питању су речи и стихови са лековитим својствима.

Кад сам и ја помислио да је ратник имао лош дан, па почео да пише песме, дематовао ме је :
« Мисли су моје боје, а речи моја кичица. Њима бојим свет око себе. Већина од ових песама је посвећена Вама. Мојим љубавима. Свака је била Једина. И свака је била она Права. Био сам повређиван и повређивао сам Вас, али као што кажу, оно што не боли није љубав и оно што не пролази није срећа.

Он дакле, као и његова поезија ране целива, љубави носи упаковане у често несхватљив миље ризичног живота. Његова збирка путује.

Од вечери до вечери ВЕЧНОСТИ ТРЕНУТКА ће вам се понудити на неком од сплавова, у неким књижарама видећете њихов плам. А можда недге сренете и Сашу Ћулибрка. Само не знам да ли ће те га препознти по стиховима или по послу којим се бави.

Ако прочитате његове песме биће вам лакше. И да га препозанте(вреди га познавати). И у души. Јер његови стихови имају нека лековта својства.