На Филолошком факултету Универзитета у Београду од 25. до 27. августа 2018. године одржан је 16. Међународни конгрес слависта. Свечано отварање можете чути и видети на сајту Конгреса у делу http://mks2018.fil.bg.ac.rs/
Тематика 16. Међународног конгреса слависта у Београду 2018. г. утврђена је са допунама унетим на заседању МКС у Прагу 31. августа 2015, и усвојена на састанку Председништва МКС у Београду 3. децембра 2015. године.
Ово показује одређену стабилност у организацији скупова слависта, али и одређену статичност и недовољну флексибилност у све динамичнијем свету. Али оваква статичност је и «разумљива» када се зна да одговарајући центри моћи помно прате и диригују свиме што је везано за СлоВене, њихово осамостаљивање и самосвест.
На овогодишњем скупу слависта биле су предвиђене различите форме рада и разматрања научних тема и проблема славистике као што су пленарна заседања, четири секције (1. Језик 2. Књижевност, култура, фолклор 3. Питања славистике 4. Специјалне теме Конгреса), округли столови, заседања комисија по предложеним темама. Поводом Конгреса објављен је опширан Програм и књига Тезе и резимеи свих радова, који су представљени азбучним редоследом назива земаља из којих су аутори. У књизи теза и аутореферата у одвојеном делу су представљени аутори и резимеи радова по тематским блоковима (Глобализација и формирање речи код Словена …). Организатор је називе комисија, називе округлих столова и тематских блокова препустио иницијаторима и оним мученицима који су радили прелом материјала за конгрес. Наиме, дизајнери који су радили прелом, некаквим приручним програмима прилагођавали су словенске језике српском, па се тиме створила значајна «универзализација» и «стандардизација» «словенског језика» без икакве свести и намере организатора о тој неопходности. Очигледно да преводиоци и коректори нису били планирани буџетом организатора, те се тиме невољно достигао највиши ниво «стандардизације» заједничког «словенског језика» импровизацијом у прелому!
И овај пут су српски лингвисти пропустили да укажу на идентичности српског језика и језика који су српски, али се називају «хрватски», «босански» па и «црногорски». Српски лингвисти, и посебно они који су као руководилац Института за стандардизацију српског језика, пријавили радове о «безличним реченицама» које су и тематски биле не само безличне него и бесмислене и врло мало су биле везане за словенска питања. Са друге стране српске «научнице» су у резимеу рада заузеле критички став према српском језику и гордо истакле «Добијени налази ће се узети као основ за још једну проверу утемељености феминистичке критике српског (и било ког другог) језика.». Какве то везе има са Конгресом слависта, барем мени, остало је непознато! Тако српска наука о језику наставља суноврат и оставља и српски језик и српски народ без икакве (научне) заштите. У исто време лингвисти из «суверене Хрватске» наставили су и на овом скупу слависта да већ и у називима радова промовишу хрватски језик и да се боре за признавање тог језика изнедреног из српског, односно прецизније речено идентичног српском језику, те су им наслови тој политичкој борби и одговарали, иако је прокламовано да се конгрес клони политике. Но они су без икаквог скривања давали више политичке него научне «смјернице» за нормирање тог непризнатог језика, како и сами наводе већ и у резимеима радова («Нормирање хрватскога језикословног називља», «Хрватска дијалектна лексикографија («свих трију хрватских наречја»!)», «Говорна ријеч хрватског стандардног језика», «Хрватски дијалектни фраземи са саставницима – непромјенљивим врстама ријечи»,«Славени у језичној слици свијета говорника хрватскога језика (лингвокултуролошка перспектива)»). Али како и бива са неоснованим тезама и захтевима, не само у науци него и у судници, хрватски аутори су сами дали на конгресу доказе да хрватски као одвојен језик није никад постојао. У раду хрватског научника «Два пријевода са српскога на хрватски из Јужне Угарске у 19.стољећу» је наведено (цитат): «Год. 1808. Сомборац И. Амброзовић објавио је пријевод Притча илити по простому пословица Ј. Мушкатировића „на илирички језик”, а 1873. Суботичанин Ф. Бодолскy пријевод епа Јáнос витéз С. Петőфија[1] на „буњевачко наричје”, настао према српскому пријеводу Ј. Јовановића Змаја. Значајке двају пријевода упућују на језичну ситуацију јужноугарских Хрвата у 19. ст., али и на специфичности у стабилизацији и ширењу модернога хрватскога стандарднога језика те на динамику хрватско-српских језичних веза.». Дакле доказују да никаквог језика под називом «хрватски језик» није било! Ипак они инсистирају да је то хрватски језик. Истим искривљавање свести је и удбаш и језуита (који се цели век представља као највећи српски националиста) у Хагу тражио да му преведу оптужницу «са хрватског на српски језик» да би могуће тако тај језик био признат. Али српски лингвисти о томе ни слова а камоли телевизија да тако нешто забележи на конгресу слависта. Представнике РТС-а није интересовало ни како је настала реч СлоВени јер им из «комитеје» још није дата директива да о томе извештавају. Ја сам ипак новинарки телевизије Србије у паузи конгреса предао водич «Тајна руског храма» у којој је објашњено како је настала реч СлоВени и текстом и графички. Као и у наведеном цитату где је «илирско» и «буњевачко» приписано хрватском језику и хел(В)енско је Запад приписао Грцима иако Хел(В)ени (КолоВени/СлоВени) никакве генетске везе немају са Грцима. Али о томе није било ни једног јединог слова на Конгресу слаВиста. По угледу на «научнике» из Хрватске и «научници» из суверене Босне и Херцеговине у АВНОЈевским границама су промовисали већ у самом раду тзв. «босански језик» («Босанскохерцеговачки лингвистички атлас: пројекат …», «Англицизми – мотиватори у творби изведеница у савременом босанском језику»). Да ли су представници српских «учених лингвиста» полемисали са оваквим тврдњама о творби новоЈезика на тлу Балкана у циљу стварања новоНација, није нам познато, јер је одговор директора Института за стандардизацију српског језика био недовољно јасан на ово моје питање. А и зашто би кад су били заузети «безличним реченицама» и још бесмисленијим «рефератима» у границама – колико им је служба за коју су плаћени допустила. Овај пут учењаци из Црне Горе су нас поштедели научних тема о такозваном «црногорском језику» али су говорили о «црногорским средствима јавног информисања».
На секцији где су се у суботу 25. августа 2018. године, у сали 11 Филолошког факултета, окупили етнолингвисти предао сам српским ауторкама интересантног рада о стању етнолинвистике у Србији књигу «Первоначальное значение слова Москва/Првобитно значење речи Москва» и изложио на руском језику свим присутним славистима следеће: «Ја сам Србин али сам професор на универзитету у Москви, у Русији. Ситуација у етнолингвистици у Србији је катастрофална јер стручњаци за језик нису спремни да учествују у интердисциплинарним научним истраживањима, на која и овде позивам, и без којих савремена наука не може да се развија. Етнолингвисти очигледно изучавају «статику зграде» од десетог спрата, односно од десетог века слоВенског покрштавања, као да до тада СлоВени нису постојали. Молио бих руководиоца секције да ме не прекида совјетским методима, јер покушава да ме спречи да изнесем критичке и пре свега методолошке примедбе, без уважавања којих не можемо говорити о науци етнолинвистике а без критике нема ни развоја науке. У књизи коју предајем српској научници – постоји поглавље ТЕРМИНОЛОШКИ РАТ ПРОТИВ НАРОДА РАС (Срба и Руса и свих осталих СлоВена) јер је то најстрашнији рат који се водио и води против СлоВена, а нико га и не примећује и нико му се и не супротставља иако нас на темељу њега хиљадама година потискују и асимилују.» Нешто касније сам свим присутнима у време дискусије показао књигу «КолоВени (СлоВени) и непрекидност културе и права» и у њој објављену Златну плочицу из Пиргија (сада градић Санта Севера на обали Тиренског мора) на којој је исписана реч «КолоВени» из које је погрешно била прочитана реч «СлоВени». Завршио сам моје кратко излагање на Конгресу молбом свим славистима: «Молим вас да од овог Конгреса ником и никада више не преносите глупост, да су СлоВени (кобајаги) добили писмо и описменили се од браће Кирила и Методија. Као што видите својим очима – управо азбучним знацима написана је Златна плочица из ВИ века пре н.е. где лако читамо назив «КолоВени» па је чак и камени блок из града Сарда, престонице Лидије из XИ века пре н.е., написан азбуком у којој је назив СлоВена био исписан азбучним знацима «Вини» и идеографским знаком «Коло» (тринакрија, самсара), који је знак очуван расцртан на кнемиди/подколеници из эпохе Бутмир културе Винча». Да ли је то допрло до свести слависта не могу гарантовати јер и међу ауторима из слоВенских земаља било много неСлоВена, јер је то стална тежња и оних са Запада и оних са «Истока» – да СлоВенима управљају неСлоВени. Представник Института Украјинске академије наука се касније, правдао да није могао да ми приђе и затражи књигу «од свих оних учесница конгреса које су ме окружиле», после мог кратког излагања, што је наравно била само шала.
Укупно мало је било радова који су разматрали опште-слоВенске проблеме и опште проблеме слоВенских језика. И даље на оваквим слоВенским конгресима доминира хришћанска епоха, или традиција, у слоВенским језицима од епохе (наводно касног) покрштавања СлоВена, мада је хришћанство компилација древнословенског мировозрења (о КолоДару са тринаест месеци по 28 дана и нултим даном 21 јуна, када Сунце над брдом Трескавац Лепенског Вира чак и дан данас формира «А/Аз»), те су прехришћански обреди, традиција и обичаји толико укорењени да се у скоро сваком раду појављују. Али тумачења тих обичаја су усмерена да забашуре практичност тих обичаја. Тако ауторка о визуелним обредима при сахрањивању не наводи када су ти обичаји настали, а још мање када су настала тумачења тих очигледно дохришћанских обреда. Тако обичај стављања дуката на очи умрлог везује за тумачења непознатог порекла и ауторка ни једног тренутка није споменула практичне аспекте тог обичаја иако је колоДарна веза између овостраног и оностраног, такође Светлог као сјај дуката, сасвим могуће тумачење. Даће Бог да се Институт славистике Руске академије наука ослободи блискоисточног утицаја, када ће и методолошке сугестије бити могуће дати, пошто и дан данас многи умиру са отвореним очима и златници имеју и практичну страну, као што и «гатање» ЕтРуских (неправилно је говорити и писати ЕтруРци) у јетру није било последица некаквог мистицизма, који је приписан ЕтРуским, пошто су они на тај начин, простом методом, опредељивали екологију животне средине, у којој се хранила та животиња. Исто тако је и сваки уесник овог Конгреса, као и сви остали људи – покретни доказ чињенице да је назив древних СлоВена био: КолоВени, пошто су «вене» (два венозна система сваког човека – систолни и дијастолни) добио назив по нашим прецима – СлоВенима (КолоВени), који су врачевали човечије тело, то јест изучавали човечије тело (и у његовој божанској идентичности са космичким Колом хелиоцентричког система констатовали да и у човечијем телу постоји КолоВенски систем «вена» који је сличан са КолоДарним/каленДарским циклусом, па је сваки месец код наших предака СлоВена имао 28 дана колико и менструални циклус жене) још у епоху културе Винча (8500 година пре н.е.) и у епохи Лепенског Вира (8500 година пре н.е.). Али у Институту науке о СлоВенима (славяноведения) Руске академије наука, такође као и у Српској академији наука и уметности та научна открића су под најстрожом забраном, пошто је и Француску академију наука основао кардинал Ришеље па се тако догме и фалсификати Римске империје и њеног клерикалног наследника Ватикана (инквизиције) успешно штите од стране академика у свим, па и слоВенским академијама наука а због тога и на свим университима и школама, на штету истинске историје човечанства и штету истинске историје СлоВена.
Ни на овом конгресу слависта није било ни најмање могућности да се укаже да је Римска империја проценила да им је држање окупационих војних логора изузетно скупо па су покоравање СлоВена наставили наметањем окупационог писма Латина, које ми помирљиво називамо: «латиница». Трагови окупационог писма Латина боде очи на улицама Београда, пошто су скоро сви натписи израђени на том окупационом за слоВене писму, као да Аустро-угарска армија (која је 1914 и од краја 1915. године строго забрањивала употребу азБуке у окуприаном Београду) још није напустила Београд.
Овде ваља истаћи и оне ретке српске ауторе као што је Далибор Соколовић, који је у раду: «У потрази за новом парадигмом језичке политике и планирања мањинских словенских језика» покушао да заштити словенске језике, па могуће и српски језик а посебно онда када су Срби били конститутивни народ у Хрватској и Црној нам Гори пре него што је тамо наметнут Римски, територијални концепт организовања једнонационалних држава, због чега су у ХХ веку и почињена незабележена у историји човечанства етничка чишћења и потискивање Срба, српски језик се прогања, а азбука се уништава чекићима, варварским методама, на улицама, пред телевизијским камерама и новинарима.
Пленарно заседање којим је завршен 16. Међународни конгрес слависта у Београду започето је, како и приличи покореним народима, химном Гаудеамус игитур на окупационом, латинском језику, коју је, гле симболике, отпевала Сања Вучић, у намери да не само Србима него и свим СлоВенима промени свест, како то упорно покушава и Председник Србије – Вучић. Но не можемо да грешимо душу Сања Вучић је својом лепотом и прекрасно изведеним старим српским песмама улепшала овај скуп и учинила га грандиозним.
Професор философије Милош Мандић, који је «случајно» или, како учи етимологија слоВенских језика, «с лучем Божјим» сео поред мене. Када смо се упознали рекао ми је да је читао моје радове па је предложио да се на следећем Конгресу слависта уведе «Комисија за КолоВенистику», као нову систематичнију науку о непрекидности слоВенске културе од епоха Лепенског Вира и Винче, те сам и снимио његову белешку на Програму конгреса, као важан закључак и иницијативу. Како каже народ слоВенски «Из Мандићевих уста у Божје уши!»
Председнику комисије за етимологију словенских речи и језика предао сам књигу «Первоначаљноје значењије слова Москва» и указао му на поглавље ТЕРМИНОЛОШКИ РАТ ПРОТИВ НАРОДА РАС (Срба и Руса и свих осталих СлоВена).
Надајмо се да ће Филолошки факултет Универзитета у Београду коначно добити у свим салама достојно озвучење и цивилизован систем хлађења и грејања простора који ће се користити, не само за овако значајне међународне манифестације, већ и за студенте у редовној и допунској настави о непрекидности словенске писмености од епоха Лепенског Вира и Винче.
Организаторима, поред свих критика, треба честитати на достојно организованом Конгресу слависта, с вером у боље сутра свих СлоВена и надом да ће светски моћници коначно допустити да СлоВени, а и други у свету изучавају историју СлоВена до В века, када су себе звали КолоВени односно РАз/Рас (родПервоначала), што се спречава јер је за њих Праначало било Коло, или представа о ХелиоЦентричном систему против кога се инквизиција манијакално борила, јер су нашу славну слоВенску истору приписали другим народима и цивилизацијама, а нас на том таласу и дан данас потискују.
Следећи конгрес слависта одржаће се 2023. године у Паризу. Испоставило се да сам претходног дана председници Комитета слависта Француске дао неколико мојих књига тако да ме је позвала да се заједнички сликамо. Даће Бог да се на следећем конгресу детаљно изложи најпрецизније (на овом степену развоја науке) научно објашњење – како је из речи КолоВени настала реч СлоВени, што сам на иницијативу и уз помоћ Симе Мраовића из Париза превео на руски, енглески, француски, кинески, јапански, немачки и српски језик.
Надам се да се организатори тог конгреса у Паризу неће стидети да све изговорено на Конгресу преводи на руски језик, како су то пропустили организатори у Београду говорећи искључиво на српском језику и занемарујући да сви слависти на конгресу, па и кинески и амерички, и енглески и норвешки, скоро перфектно говоре руски језик али скоро да не разумеју српски због Вука Караџића и његових из Ватикана финансираних реформи, којим су удаљили српски језик од расСенског/руског, како су и сви највећи специјалисти за руски језик, који су по правилу били не слоВени (Де Куртена, Даљ, Фасмер …), додавали по 50000 иностраних речи да би удаљили руски језик од других СлоВена, а посебно додавали или одузимали слова у њиховом писању.
Корак ка зближавању слоВенских језика неко ће ипак учинити, узимајући за основу расСенски (руски) језик и Азбуку, пошто су древни СлоВени имали веду (веда – наука, научни принцип): Све је Коло! И све се враћа – на круги своја. И у сваком већем граду биће изграђен МУЗЕЈ НЕПРЕКИДНОСТИ СЛОВЕНСКОГ ПРАВА И КУЛТУРЕ ОД ЕПОХА ЛЕПЕНСКОГ ВИРА И ВИНЧЕ и Институт стандардизације колоВенског језика СлоВена на основу древне АзБуке Винче.
Можете ме контактирати на електронску адресу [email protected] или на Скyпе: koloven1
у Београду на тел. +38161 322 0670
у Москви на тел. +7929 9 32 23 72
на адресу Русија, 127299, Москва, ул. Космонавта Волкова, 20, к. 301, МНЭПУ
СпасиБо(же) Ваша добра дела и разумевање
Професор Божидар Митровић, доктор правних наука
Руководилац Центра међународног, словенског и еколошког права универзитета МНЕПУ, Москва
Директор Музеја НЕПРЕКИДНОСТИ СЛОВЕНСКОГ ПРАВА И КУЛТУРЕ ОД ЕПОХА ЛЕПЕНСКОГ ВИРА И ВИНЧЕ, Москва, МНЕПУ
Председник Савета за статусна питања дијаспоре Србије,
члан Савета националности при Влади града Москве
члан Комисије за науку и образовање Савета националности при Влади Москве
[1] С. Петőфи – Шандор Петефи (рођен као Александар Петровић, је био Србин, отац му је био Србин Стеван Петровић, мајка Словакиња Марија Хрузова): «Петефи се сматра најталентованијим и најбољим мађарским лирским песником XИX века.», све према :https://sr.wikipedia.org/sr/Šandor_Petefi
