“Јуче смо сахранили нашу Тијану. Дошло је много људи са свих страна да је испрате и пруже подршку. Желим да се захвалим свима на томе. Нарочито желим да се захвалим свима који су помагали онако како су могли да Тијана буде пронађена – не могу вам свима појединачно захвалити иако сте то заиста заслужили. Хвала свакоме ко је поделио њену слику са подацима, објаву, чланак у новинама. Хвала свима на саучешћу и речима подршке и охрабрења – не постоје те речи које могу утешити, али захвални смо на искреној намери оних који су их упутили.
Желим да се захвалим и оним честитим новинарима који су помогли да се створи довољно медијске пажње да проналажење Тијане постане приоритет. Желим да се захвалим и полицији која је заиста уложила максимум да она буде пронађена, а верујем да би се до резултата и брже дошло да их није кочила бирократија.
Хвала и оним другима – хвала новинарима појединих таблоида који су нам свима загорчали живот малтретирајући на првом месту Тијанину породицу, па онда и нас родбину и пријатеље. Нарочито хвала госпођи из једног таблоида коју нећу именовати јер још увек немам дозволу да то учиним, а која је уцењивала Тијанину породицу тако што је условљавала објављивање њене слике давањем изјаве породице за њихов лист. Хвала свима који су ширили дезинформације и свесно сипали со на отворену рану свима нама.
Хвала бездушницима који су у коментарима паметовали и спрдали се са целом ситуацијом. Хвала свим уредницима портала који су пренели сваки најужаснији и најболнији детаљ овог случаја и задовољно трљали руке док су бројали тираж, број посета и кликова. Хвала им што су још једну трагедију наше фамилије претворили у ријалити шоу и пружили жељној публици један непоновљив спектакл.
Поготово хвала фотографима који су се попут хијена сручили на Тијанину скрхану породицу и пријатеље шкљоцајући фотоапаратима као гладним чељустима док нам се сваки звук затварања бленде заривао у душу попут кљуна лешинара, а они су сликали, уносили нам се у лица како би ухватили сваки грч, сваки јецај, све и једну проливену сузу, радујући се сваком овековеченом урлику бола, патње и немоћи њених најближих (када сам их најкултурније замолио да престану да сликају у цркви, погнули су главу док се нисам вратио до њеног сандука и онда наставили да шкљоцају, знајући да никоме од нас није до живота, а камоли до прављења сцене пред сандуком убијеног детета).
Пратили су читаву поворку шкљоцајући без грама саосећања или разумевања према мукама у којима смо се налазили. Окупили су се око ископане раке и шкљоцали, шкљоцали, шкљоцали…Хвала им и што ће толику бездушност да правдају професионалношћу и што ће мирно спавати чак и ако прочитају ово што је написано. Сви ови људи имају душе колико и створ који нам је одузео Тијану, само што њима за то нико никада неће судити.
Имам и једну молбу за све вас – немојте причати о смртној казни и методама мучења које бисте применили на монструму. Већина вас би нехајно прошла поред силеџије који шамара девојку на улици – правили бисте се да нисте то видели јер то није ваша ствар.
Онда, када бисте прочитали у новинама да је та иста девојка пронађена мртва, навалили бисте свом силином на тастатуру, да хитно затражите смртну казну за злочинца. Због вас који окрећете главу, због вас који сматрате да ништа лоше што се дешава у вашем присуству није ваша ствар, због вас који се после свега питате у каквом то друштву живимо – због вас и живимо у оваквом друштву.
И ко ће извршити ту смртну казну? Ви? Па већина вас нема храбрости да се супротстави каквој госпођи која иде до шалтера преко реда, а камоли бездушном убици и силоватељу. Држава да уради нешто? Ви сте, људи, држава. Ви да урадите нешто. Већина вас ништа неће учинити, никада и ни за кога сем за баш најближе. Ова ће се прича причати још који дан и онда ћете сви заборавити на све што се десило и наставити по старом – док опет не страда неки малени анђео. За већину вас се све завршило још јуче – за нас више ништа и никада неће бити исто.
За крај желим да вам поручим ово – волите. Говорите једни другима да их волите, али најбитније – показујте љубав једни према другима. Не одлажите посете, не узимајте једни друге и време које вам је преостало здраво за готово. Никада не знате када би могао доћи ваш последњи заједнички тренутак. Тијана је живела окружена љубављу свих нас, свој кратак живот је провела у љубави коју је од свих нас добијала и коју је свима нама пружала. Ако постоји неки лепши свет, тешко да је ико више од ње засужио да се тамо пресели. За нас који остајемо, овај наш свет је њеним одласком постао хладније, суморније и суровије место”
Гост аутор: Горан Богуновић, ујак Тијане Јурић
преузето са blog.b92.net
