Пише: Александар Ширков
Случајеве „Маркале“, „Рачак“ и „малезијски Боинг“ повезује неколико упадљивих сличности, које наводе на дубоко размишљање. Сви су имали индикативан „тајминг“ и у свим тим случајевима су, без икакве истраге, моментално пронађени кривци.
Питање коме припада противавионска ракета која је погодила малезијски Боинг може се разматрати до бесконачности – свака од предложених верзија има очигледне предности и недостатке. Међутим, ко стоји иза онога што се догодило можемо докучити ако анализирамо последице трагедије, јер обрушавање путничког авиона у зони борбених дејстава неизоставно иде у прилог једној, а наноси штету другој страни у конфликту. Полазећи од ове логике, закључак је очигледан. Наиме, да злосрећни Боинг не постоји, Кијев и САД као његов ментор морали би да га измисле. Зато оно што се догодило и подсећа на провокацију, налик на оне на Балкану током ратова који су пратили распад Југославије.
Тешко је замислити „повољније“ време за погибију готово три стотине страних цивила од руке „проруских терориста“. Најспособније борбене јединице Оружаних снага Украјине су разбијене у обручу код Доњецка, ЕУ одбија да следи политику САД по питању санкција против Русије, а цео свет види последице оружаних напада и бомбардовања цивила у градовима Новорусије од стране украјинских војника. Једино „подношењем сакралне жртве“ може се постићи да кривац и невини замене места, да се антируски блок консолидује, Кијеву се једино тако може обезбедити морално право да у сукобима са Луганском и Доњецком Народном Републиком употреби сва расположива средства, а његовим савезницима да режиму Порошенка пруже сваку врсту подршке, укључујући и војну.
О аналогијама између садашње ситуације око Украјине и процеса распада Југославије већ је много тога речено и написано. Потези свих страна у конфликту практично су идентични ономе како су се 1990-их понашали Срби, Хрвати, босански муслимани и косовски Албанци, који више нису желели да живе у истој држави. Изгледа да је обарање Боинга код Доњецка још један детаљ који повезује трагедију јужних Словена са садашњим сукобом међу источним Словенима. Аналогне ситуације већ су се дешавале током сукоба у Босни и на Косову и обично су биле повод да САД не само пруже помоћ савезнику који се нашао у невољи, него и да примене силу против супротне стране у конфликту.
Прва провокације ове врсте био је инцидент на пијаци Маркале у Сарајеву, које су под опсадом држали Срби. Према званичној верзији, коју заступају лидери босанских муслимана и представници САД, Маркале су двапут – у фебруару 1994. и у августу 1995. – биле изложене минобацачкој ватри, што је довело до погибије и рањавања више десетина људи. Занимљиво је да су, као и у случају са Боингом, Американци и Бошњаци кривце пронашли практично моментално. И пре него што су завршене све експертизе, за кривце су проглашени Срби, са чијих позиција су наводно долетели пројектили.
Овај инцидент Бошњаци су искористили како би постигли своје пропагандне циљеве (очевици сведоче да су се сниматељске групе страних ТВ компанија већ 10-15 минута пре експлозије налазиле у близини пијаце). Снимци крвавих лешева и откинутих делова тела, праћени коментарима упућеним „српским џелатима“, обишли су цео свет. Међутим, последице другог гранатирања биле су много озбиљније. Погибија 37 особа и захтеви лидера муслимана да се „оконча насиље које спроводе Срби“ били су повод за почетак прве војне операције НАТО-а под називом „Мртво око“ – авиони Алијансе су током 20 дана ракетирали и бомбардовали позиције босанских Срба, који су покушавали да пруже отпор великој офанзиви Бошњака и Хрвата, која је, услед „случајног“ стицаја околности, започела кратко време пре описаних догађаја.
Карактеристично је да касније, након анализе онога што се догодило, стручњаци нису могли једнозначно да потврде са које тачке су испаљени пројектили, да ли су позиције минобацачке јединице могле да се налазе на српској територији и да ли је уопште дошло до гранатирања или су у питању биле експлозивне направе које су раније постављене на пијаци (на то су указивале специфичне врста рана код погинулих и рањених, одсуство звука граната у лету и друге карактеристике). Међутим, питање „ко је на добитку?“ није оставило места сумњи код оних који су учествовали у истрази. За муслимане и САД било је од животне важности да Србима, који су држали до 70% територије Босне и били надмоћни у погледу технике и наоружања, задају најпре медијски, а затим и војни ударац, што су и учинили. Управо је учешће авијације НАТО-а, изазвано експлозијама у Сарајеву, одлучило ток конфликта и приморало Србе да пристану на поделу земље у односу 49 према 51 на своју штету.
Исти метод са „невиним жртвама“ други пут је примењен током конфликта на Косову, тачније у фази припрема бомбардовања тадашње Југославије, која није хтела да пристане на услове Вашингтона у вези са предајом суверенитета над јужном покрајином. У зиму 1999. војска и полиција Југославије фактички су очистиле територију Косова од банди албанских сепаратиста, тако што су им прекинуле везу са базама за снабдевање у клисурама на граници са Албанијом. Дошло је време да се ситуација спасава, али био је потребан повод како би се Албанцима пружила помоћ. Повод је пронађен крајем јануара 1999, када је мисија ОЕБС-а (на чијем челу се, као и увек „сасвим случајно“, нашао кадровски сарадник ЦИА Вилијем Вокер) стигла у село Рачак, које су претходног дана ослободиле снаге полиције Југославије. Није тешко погодити да је већ неколико сати касније свет сазнао да је у селу Рачак „извршен ратни злочин“ и да је „стрељано неколико десетина цивила“ – тако је гласио званични извештај ОЕБС-а који је потписао Вокер и који су одмах разгласили медији. Ефекат је био потпуно очекиван – узнемирено „напредно човечанство“ је одмах захтевало да се казне „српски дивљаци“, што је и учињено већ у марту 1999. Занимљиви детаљи о ономе што се догодило у Рачку почели су да се појављују тек неколико година касније. Тако је фински форензичар Хелена Ранта у својој књизи написала да је извештај о обдукцији тела погинулих фалсификован на захтев Вокера. Међутим, чињеница да су „стрељани сељаци“ у ствари били припадници тзв. Ослободилачке војске Косова који су погинули у борби више никога није интересовала. Вокер је извршио задатак који му је био поверен.
Враћајући се на случај обореног Боинга, лако видимо да између наведених балканских примера и садашње ситуације у Украјини постоји много тога сличног. Кијеву је очајнички потребан повод који ће омогућити НАТО-у и САД да пруже подршку Оружаним снагама Украјине, Вашингтону је потребно да стави под контролу непослушну ЕУ, а свима им је заједно потребно да о добровољцима Новорусије створе слику као о терористима и о Русији као о „земљи која спонзорише терористе“. У којој ће мери ове жеље бити остварене видећемо већ током наредних неколико дана, јер странама у конфликту није остало много времена за доношење одлука.
Аутор је војнополитички аналитичар портала „Lenta.Ru“.
Руски текст на порталу lenta.ru.
Извор: www.crveneberetke.com
