Пише: Милорад Антонић:
Александар Вучић је један од младих успешних лидера који се суочава са искуственом поруком у Србији да Србин Србину може све опростити само му никад не опрашта успех. Да ли је г. Вучић тога свестан? Да ли су његови критзизери критиком сваке врсте, без обзира што нису компетентни за то што кажу „треба овако, те треба онако. . . “ уставри прикивају бојазан да он не успе?! Врло могуће јер их искуство са претходницима које су такође критиковали и волели на то упозорава!
Слушам младог човека, шпедитера. Прича, прича, . . . критикује све што му дође на ум а што се тиче потеза господина Александра Вучића. По ономе што он прича он као да боље зна од многих, па и од господина Вучића како би требало владати.
Од фризерке сам, док је „сређивала“ моју ћелаву главу, затражио да направи паузу све док колегиници не објасни зашто, по њој, господин Александар Вучић „ опрашта Ђиласове лоповлуке“.
Испред продавнице „пивопије“ запенушиле више него само пиво на тему последње вести да ће СНС испитати „тајкунске послове бнизнисмена Богићевића“. Слушам их. И један и други говоре исто али на различите начине . Замерају господину Вучићу „што то није урадио одмах, . . . “говри један, други опет каже „не, не друже мој него му је обезбедио затирање трагова. . . “ !
Кад све то слушате и гледате не можете а да се не упитате. Шта је у питању?Зашто и одакле толика потреба за критиковањем господина Вучића? Тим пре је то чудно што су донедавно, нарочито прве акције господина Вучића с одушевљењем поздрављане. И да не буде забуне. Овај портал нема намеру да било кога брани. Уосталом јадна би била одбрана онога кога би електронски медији бранили. Треба знати и то да смо више пута баш господину Вучићу упућивали критике, сматрамо оправдане. Али овде је реч о нечем што недвосмислено упућује на неку чудну црту нашег менталитета -да критикујемо себе ради а да и нисмо баш добро потковани аргуметнтинма. У питању су, изгледа више емотивни изливи. Чини ми се да је то критика као списак жеља и страх да нада не пропадне. Јер, кога и зашто можете тако срчано критиковати?Можете ли и имате ли разлога да критикујете некога за кога вас је баш брига?Не можете и немате разлога. Наравно, рећићете па бринемо за Вучића јер од њега много шта зависи, па и наша будућност. Да, али тако се постављају они који га подржавају јасно и гласно, па по тој логици критизери би требали своју пажњу усмерити, на оне које они подржавају. Е, али пошто то није случај у овим и оваквим, а уз то учесталим случајевима, онда то указује на то да је код оваквих критизера у питању другачији однос перема господину Вучићу. Сликовито речено то вам је као кад мушкарац приговара жени што се чешља по своме не по његовом укусу. Наравно приговара јој јер, као прво свестан је да јој је та фризура добра, а када је њему доба може се допастио и неком другом . То би даље значило да је може изгубити! И још даље, тај страх је знак да је воли! Или је у макар и минималном емотивном односу са њом. Тако, ми изгледају и ови критизери што све боље знају од онога кога критикују. И баш је тај неко требао то и то да уради тако како они замишљају и говоре. Дефинитивно они су, у случају господина Вучића његове присталице који више него други стрепе за исход његове политичке каријере.
С друге стране поменуте критике такође ме подсећају на једно неписано али у Србији веома присутно правило понашања да ће Србин Србину све лако опростити само успех не може никако. Колико у томе има истине? Шта је порука ове нити мудрости нити изреке али сигурно једне искуствене поуке? Зашто је господин Вучић, млад политичар са поприличним стажом у политици, у успону своје популарности и толико подлежан критиковању?
Сведоци смо да је тај човек вртоглавом брзином дошао на позицију успешног политичара који не само да речима обећава, већ и потезима. Шта ће од тога бити видећемо, али ?! Чињеница чињеницу сустиже и скоро да нема места обликовању атмосфере са главним јунаком дежурним кривцем за све. Политички потези господина Вучића свакодневно су подложни критици једног дела јавности и то, чини ми се, не само оног дежурног који тражи длаку у јајету, него генерално већине нас таквих какви смо. У конкретном случају слушајући критике његовие политике не могу а да се не упитам па зашто то некоме смета?Чак ти који их упућују, имам утисак, да су ниоткуд и ниоткога узели себи за парво да је само њихова важећа. Једном сам на сличну тему полемисао са навијачима, када је играла наша репрезентација. Ти критизери утакмице, али понајвише зведе у нашеј репрезентацији толико су речити у образлагању игре не само неког репрезентативца већ целе репрезентације а посебно селектора да не можете а да се не упитате-па откуд то да овај са овом флашом пива боље зна од селектора. Понудити им супротно мишљење чак је и опаснмо. Тако и критизери полкитичких потеза Александра Вучића тачно све, као да су завршили високе школе диплометије и политичке стратегије, знају унапред зашто је то тако урадио. Анализе су веома исцрпне, дискусије веома поткрепљене личним проценама као да су од Бога послате. Тако и толико је то то и ништа више да немате куд. И да се разумем не само Вучић, али он понајвише јер је и највећи успех постигао. Овакве критике морале би да се прате и анализирају јер оне су говор за себе. Жестоке су, и такве какве су баш зато што управо ти који га критикују стрепе за његов успех. То је једини могући разлог критизерства оног ко успе од стране оног који од успешног зависи. Истовремено то значи да по систему кога змија уједне и гуштера се плаши још увек нису спремни да искажу своју припадност опцији коју заступа критиковани, у овом случају господин Вучић.
Поглед уназад то изгледа овако. . .
У почетку одобравали су му потезе хапшења тајкуна, поготово Мишковића. Затим се тај талас критизерства преусмерио на Вучића лично. У кулоарима се са његовим првим озбиљнијим “акцијама” са позиције првог човека за борбу против организованог криминала и корупцје, могло чути како делује патетично, како “драми”, како жели да буде озбиљан али му то не полази за руком. . . и сл.
Збиља хајде да бар мало застанемо над овим чега смо сви сведоци и упитамо се. Да ли смо тако замерали Мирку Цветквоићу, Дачићу, многим другима који су били на местима и вишим и одговрнијим од овога Вучићевог? Нисмо! Напротив били смо жртве и трпели смо тортуру шарма слатких лажи бивших. И није нам то сметало. Упоређујући критике бивших и садашње критике г. Вучића стиче се утисак да им је било важно да човек који води политику и у чијим рукама је наша судбина оставља утисак „озбиљног човека“ да мора да буде по клишеу. Чак, утисак је да народ очекује више строгоеће. Можда баш зато што је претходнима дао превише поверења. Негде у подсвести ових критизера видим њихово кајање што су веровали другима, па обманути не желе да праве исту грешку, а хтели би да им коначно буде боље. Недостаје им, чини се, у политичару кога, критикују нека лична пројекција вође каквог они замишљају. Као да робујемо неким стандардима неке тренутне лепоте, имиџа и сл.
ДА ЛИ СМО ЗА ПСИХИЈАТРА?
А ако је тако, онда смо ми као народ српреми за колективну посету психијатру. Шта ми уствари хоћемо? Да нас у бољу будућност води леп, згодан, шармантат или паметан, способан, храбар? Шта ми имамо од овог првог? Нисам сигуран да је такво понашање забележено било где у свету.
Вратимо се за час до бола огорченим људима који кад су видели да СНС странка господина Вучића, најављује да ће испитати све послове тајкуна Богићевића. Замерка је, дакако “а шта је до сада чекао?!” “Што га одмах нису процесуирали” и сл. И крене образлагање како и зашто, каве су могућности за даље да овај буде кажћњен (опет потреба да се успешан казни без обзира шпто још није његова кривица доказана) итсд. Јесте чудно је. Као што је било чудно да господин Вучић себи дозвољава да буде критикован због довођења Џајића и Човића на кормило ФК Црвен Звезде. Чудно јер је знао је да ће претрпети критику, да ће рећи то шпто је речено, али, да ли је знао да нико од ових који га критикују због оваквих и сличних потеза неће рећи ”Браво веома мудро”. Ја мислим да је знао и да је, између осталих разлога које критизери не виде, свесно ишао на то. Јер човек који чини овакве потезе, за разлику од критизера зна да живимо у време када је “свако чудо за три дана” и да мора доћи прилика да се уложени ризик, читај храброст и политичка мудрост, употреби у праве сврхе. Е управо то господин Вучић чини сада. И за дивно чудо управо многима смета што је то тако. За дивно чудо нико неће, пре него изрекне критику и примедбу, у стилу знао сам, да кеже „свака част веома мудро. “Не, многима смета баш то што најављивање испитивања пословања Богићевића допноси поене. Што је треба признати добро осмишљена политика безу обзира што је препозната намера. Али, тако се долази на власт, тако се учвршћује политичка позиција и кредибилитет без кога се не могу очекивати добри резултати који нам требају за бољи живот. И тако све до промоције „Београда на води“. Наравно, свако друго време за овакве потезе било би промашај. Али сигуран сам тада се то не би критиковало, не би се налазиле замерке од тога да је то пропала ствар до већ негде израчунате цифре да ће санација терена од сајма до Калемегдана коштати целу милијарду евра. Итд, итд.
Али то је та Србија земља чуда. То је Вучићева судбина на вучијим путевима.
Присетимо се само на трен какве је критике господин Вучић доживео зато што је на неким чак веома кључним местима за свој даљи рад, остављао представнике из претходне власти и то конкретно из ДС-а. Или зато што је такође на кључна места постављао нестраначке и личности из супростављеног ДС табора. Али присетимо се и да је ова иста јавност критиковала сваку власт што је одмах по доласку смењивала целе гарнитуре претходних политичких опција. Питање је збиља а шта би то требало урадити да ти критизери, а то је пре свега добар део јавности, буду задовољни?! Или хајде да размислимо да то није можда због горе поменуте могућности да је у питањју страх да се не успе. Да није можда то ипак израз посебне привржености и потреби да иамо лидера ма ко да је он, а у овом случају таргет је господин Вучић. И за то је господин Вучић био крив :нико данас када ти остављени и постављени кадрови дају резулате не каже „мудро нема шта“. А дозвиолићете мудрост је у политици веома важна. На питање зашто је не волимо код човека који успева треба тражити егзактне одговоре.
Зато добро би било, да се преиспитамо. Или можда да више критикујермо себе и своје потезе. Нпр. да научимо бар нешто од мудрости које су нам на домак руке. Да научимо да нам не смета успех нашег човека.
Зашто смо априопри против таквих који успевају а наши су, морамо под хитно сами код себе потражити одговор! Морамо знати да ли има места бојазни да смо таквим понашањем учаурени у љуспуру губитника и да нам не пада на памет да се мењамо?! Или да бар будемо толерантни. А то за сада ништа не кошта. Пустимо такве као што је Вучић, размислимо да ли је сваки потез који нам није по вољи за осуду?! Ако и јесте, можемо ли са мало више толеранције и уважавања туђег мишљења сачекати прве разултате, па ако збиља не ваља изађимо на изборе, пре тога на улице, и тражимо друге. У супротном збиља губимо и време и снагу критикујући сваког ко доспе на танану линију популарности а то нам не само да не доноси бољитак него оставља чудан утисак да Србин Србину може све иопростити али успех никад.
