Пише: Владо Драгићевић, некадашњи помоћник начелника Ресора државне безбедности Србије у мандату Јовице Станишића, и 12 година начелник Управе за односе са страним службама у БИА. Био је и члан Савета за националну безбедност у Влади премијера Зорана Ђинђића. У овом броју пише о последицама америчке окупације Ирака.
У новембру 2003. године, председник САД Џорџ Буш је својим сународницима објаснио да је инвазија на Ирак део напора да се демократија успостави подручјем целокупног Блиског Истока, а тоталитарни режими униште једном за увек. Наравно, председник је изјавио да су САД напале Ирак како би уништиле терористичке пунктове и оружје за масовно уништавање, којим је располагао режим Садама Хусеина. Ово последње се могло проверити постојањем чињеница, па се испоставило да су Бушове приче о терористима и оружју за масовно уништавање, лажне. Када је у питању увођење демократије (можда и класично натурање), овакав повод се не може проверити, на основу чињеница. Нико, чак, са сигурношћу не може ни тврдити да су Буш и његови савезници и веровали у овако радикалан начин ширења демократије огњем и мачем.
Новији догађаји су потврдили чињеницу да нису само Американци спремни на започињање крсташког рата, заснованог на идејама и веровању средњовековне властеле и ватиканског естаблишмента. Радикални исламисти, верујући да Ислам могу ширити онако како су то чинили у 7. -ом и 8-ом веку, понели су се на исти начин као и Американци. Тако се дошло у ситуацију да, захваљујући Џорџу Бушу, који је отворио брану, исламске снаге крену у нови рат, али овога пута против своје браће по вери.
Муслимани сунити чине већину исламског света. Између 85 и 90 одсто Муслимана широм света припада сунитима. У Ираку, напротив, само око 9 одсто муслиманског становништва су сунити. Некадашњи председник Ирака, Садам Хусеин, је био сунит, који није имао поверења у шиитско становништво, дискриминисао га, а његове вође убијао уколико би се усудили да покажу било какав политички отпор.
Након америчке инвазије, власт су преузели лидери из редова шиита, почевши да истерују само њима знану правду у односу на суните. То је изазвало искру грађанског рата који и данас траје.
Поприште сукоба у Ираку суочило се у новије време са постојањем новог учесника. На сцени се појавила такозвана Исламска држава Ирак и Сирија (ИСИС), војна формација радикалних исламиста, такође сунита, која је у Ирак пристигла из Источне Сирије и за врло кратко време освојила стратешки важан западни део Ирака. На њиховом челу се налази извесни Абу Бакр ал-Багдади (Абу Бакр је био први Калиф). Политички аналитичари су били запањени брзином којом је ИСИС коалиција успела да задобије велику територију и уђе са својом армијом у Ирак. Ово посебно, ако се зна да је ирачка влада опремљена адекватним војним потенцијалом (људством и наоружањем), којим би могла да спречи овакав или сличан напад, а можда је то само претпоставка.
Ако је судити по речима лидера сунитских Муслимана у Ираку, шиитска, недемократска политика Нури ал-Маликија, блиска Ирану и потпомогнута од стране земаља Запада, довела је до тога да су сунитски политичари спречени у учествовању у политичком животу и армији. Шта више, они су и лажно оптуживани да су починили кривична дела, па су, неретко, завршавали и у затвору. Захваљујући одсуству сунитске популације из политичког живота и војске, многи од сунитских становника почели су, симболично или на други начин, да подржавају политичке групације, као што је ИСИС, из осећаја фрустрације у односу на погоршавање ситуације у земљи, као и своје политичке и војне слабости.
Уз све ово, јача и мешање Ирана, како у Ираку тако и у Сирији, а све захваљујући подршци САД и западног света. Оно се и даље наставља несмањеном јачином, будући да не постоје снаге које то могу спречити. Одлука земаља Запада да са Ираном отпочну преговоре је нешто што се по први пут десило од доласка Хомеинија на власт.
Скорашње иранско-америчко зближавање настало је, пре свега, као последица америчког огорчења и непријатељског ставе према Ал-Каиди. Тако, Американци овога пута покушавају да ојачају шиитску зону утицаја, како би избалансирали све већи утицај сунитске већине. Успостављање снажног политичког утицаја шиита, довело би сунитске земље у конфронтацију са Ираном, што би, у крајњем следу догађања, поспешило иранске снове о великој Персијској империји.
Оно што се тренутно дешава у Ирану може имати велике последице по цео регион.
САД, Иран и неколико Ираку суседних земаља морају сносити одговорност за све што се догађа. Иран је, пре свега, директно одговоран присуством и учешћем своје Револуционарне гарде у Сирији. Он је такође одговоран и због безрезервне економске подршке режиму Ал-Маликија.
Курди су, након скорашњих догађаја, профитирали тиме што су успоставили контролу у подручјима које је напустила ирачка војска, а посебно подручје града Киркурка, изузетно богато нафтом.
Турци су такође забринути, а посебно након киднаповања својих грађана и особља турског конзулата у граду Мосулу. Ова реалност ће, више него сигурно, окуражити Турску да сиријској опозицији пошаље одређене врсте наоружања, како би се могли одупрети ИСИС-у.
Што се тиче земаља Голфа, оне нису посебно узбуђене напредовањем армије ИСИС-а. Евентуалном Ал-Маликијевом победом, или пак његовим крахом, не добијају ништа посебно. У првом случају, били би гурнути у загрљај иранског утицаја, док би их друга опција приморала да се боре противу исте врсте екстремизма која их је толико пуно коштала у прошлости.
Шта је са САД? Председник Барак Хусеин Обама је у свом говору, посвећеном ситуацији у Ираку, изјавио да он лично жели да помогне влади у Ираку у борби против ИСИС-а.
Мада је истакао да америчко уплитање у догађаје у овој земљи неће бити значајно, развој догађаја ће га натерати да интервенише директније него што је у почетку имао намеру , а то је зато што ирачки режим једноставно није у стању да поврати недавно изгубљене територије. Ипак, главни разлог већег америчког ангажовања у Ираку биће из чисто економских разлога, уколико ирачке нафте понестане на светском тржишту. Саме САД би, у том случају, биле изложене разноврсним економским проблемима, па зато Ирак остаје амерички приоритет.
Председник Обама је, до сада, само при одлуци да у Ирак пошаље 300 војних саветника (ако се то тако може назвати, будући да су већина од њих припадници Зелених беретки), који би били од помоћи ирачкој војсци у обуци за борбу против исламских екстремиста. Међутим, ово се већини Американаца не допада баш много. Сећања и ране из последњег рата у Ираку су још увек болне и свеже. Чак се чују и мишљења да САД више нису кредибилан учесник, да су изгубиле осећај добре намере и да све треба препустити снагама на регионалном нивоу. Све је више и заговорника идеје о подели Ирака. Питер Галбрајт, некадашњи амерички дипломата, здушно се залаже да Ирак не треба очувати јединственим по сваку цену. Он каже да је разлаз бољи него грађански рат између сунита и шиита.
Ако су експерти у праву, онда је оно што се сада дешава у Ираку, најгоре од свега. Неке ствари се не могу оставити нерешене. Зла крв између сунита и шиита, са сваком новом кризом постаје све погубнија. Можда је, пре неколико година, било и могуће нешто урадити са јаком централном владом, али сада је све касно. Како време пролази, поједини делови ирачке територије тражиће све већу и већу аутономију. Без обзира шта САД о међународни фактори буду учинили, повратка на старо неће бити. Ни у најбољем сплету околности Ирак више никада неће бити оно што је био.
А Џорџ Буш? Ратних злочинаца и њихових лажи и обмана никада на одмет. Једна арапска пословица каже: “Ако ме превариш, ти си крив; ако ме и други пут превариш, крив сам сам.” Вероватно је напаћеном ирачком народу сада све јасно, као што је, вероватно јасно и Сиријцима и Украјинцима. Боже, па анархија је највећи ступањ демократије.
Извор магазин TABLOID нови број.
