Mемоарска књига „Специјални задатак Балкан“ Хермана Нојбахера, у преводу Николе Живковића објавио је београдски издавач “Службени лист”. Открива многои шта непонзнато.Јер Херман Нојбахер (1893-1960), током Другог светског рата, и то од октобра 1942. године, био је специјални изасланик Трећег рајха за привредна и финансијска питања у Грчкој, али је 1943. године, према неким мишљењима, постао битан за српску историју, када је по личном Хитлеровом налогу постављен за специјалног опуномоћеника Министарства иностраних послова Трећег рајха за Југоисточну Европу са седиштем у Београду.
У новембру 1943. дознао сам да је у Београду ухапшен југословенски капетан по имену Павле Ђуришић. Са неколико својих другова успео је да побегне из логора, који се налазио у Пољској и до Београда су стигли – пешке. Такође сам примио информацију да је овај официр у краткотрајном немачко-југословенском рату примио највеће признање за показану храброст.
Након капитулације постао је четнички војвода у Црној Гори. Прво се борио против Италијана. Касније је војевао са немачким и италијанским јединицама против комуниста. У својој родној Црној Гори постао је славан због мајсторства у вођењу герилске борбе, у којој је показао велику досетљивост и авантуристички дух. Главнина његових трупа састојала се углавном од бораца, који су са комунистима хтели да поравнају рачуне у погледу крвне освете. После немачке и италијанске офанзиве против партизана, која се одвијала под називом „вајс“, Павле Ђуришић и његови људи били су разоружани од стране Немаца и послати у заробљеништво. Мени се није допао поступак Немаца. На моју интервенцију, Павле Ђуришић био је ослобођен. Пре него што је кренуо у своју Црну Гору средио сам ствар тако, да он дође у моју канцеларију. Хтео сам просто да упознам тог интересантног човека. Ушао је млад, снажан човек средње висине, са видљивим знацима умора, због напора које је поднео приликом недавног бега из пољског логора. Видело се да већ дуго времена није био у фризерском салону. Сео је на понуђену столицу и мирно ме посматрао својим великим и тамним очима. То је дакле био ратни херој Павле Ђуришић. Обратио сам му се: „Господине капетане, ја познајем вашу историју. Вама је на незаконит начин било одузето оружје и били сте заробљени. Знам веома добро, да сте Ви српски и црногорски националиста и да се Ви нисте борили за нас. Такође знам да се никада нећете борити за Немачку. Ви сте сада слободан човек и можете да идете куда хоћете“.
Павле Ђуришић био је видно узбуђен и изненађен и одмах ми је казао следеће: „Ако сте мене ослободили, онда Вас ја молим да пустите на слободу и моје другове, који су имали храбрости да беже са мном!“
Ја: „Поднећу молбу да се и то уради“.
Ђуришић: „А да ли бисте могли да ослободите и шест стотина бораца, који су били са мном разоружани. Бољих бораца од њих нема у Црног Гори“.
Ја: „За ову ствар јесте одговорна Врховна команда немачке армије. Ја ћу и у погледу тог питања да напишем молбу“.
Ђуришић: „Да ли бих могао да посетим Недића?!“
Ја: „Можете да посетите кога желите, јер Ви сте сада слободан човек. Наставите ли, међутим да се борите против нас, тада сам ја компромитован човек. У том случају бићу толико бламиран да никада више нећу моћи да ослободим људе, рецимо, као што сте Ви, из једне такве ситуације“.
Ђуришић: „Ја Вам нудим своју породицу као таоце!“
Ја: „Благодарим на понуди, али ја сам против узимања талаца. Вашој породици шаљем поздраве са најбољим жељама! И на крају и ја имам нешто да кажем. У овом грађанском рату Ви сте уништили више муслиманских села. Можете ли ми обећати да ћете обуставити да водите рат против муслимана? Ваш став према њима представља анахронизам, нешто што потиче још из прошлих векова, када су се водиле борбе са Турцима. Та, ти муслимани су такође Срби!“
Ђуришић: „Ко је муслиман, тај није више Србин! Могу да Вам, међутим, обећам да их више нећу дирати“.
Већ неколико недеља после овог нашег разговора Павле Ђуришић сакупио је неколико хиљада бораца. Млади људи су обожавали славног герилског вођу и масовно су му прилазили. Од немачког Вермахта није имао велику подршку. Ђуришић је наставио да се бори у Црној Гори све до евакуације немачких трупа са тог простора. У току војних операција увек је ишао први, испред својих војника. У руци је држао штап, а за појасом је носио пиштољ, а пуцњава, која је беснела пред њим, као да га се није тицала.
Ускоро је настала легенда о њему, да га метак неће, да је нерањив. То му је донело још већу популарност и млади људи су хрлили у његове редове. Један Албанац, који је због крвне освете пуцао у Ђуришића, демантовао је ту легенду: пуцао је четничком војводи у прса, али се он брзо опоравио од ране која му је пробила плућа. Добро познајем црногорску јуначку литературу и због тога, 1944, нисам пропустио да му преко саветника немачке амбасаде Крамарца, честитам на његовој јуначкој рани. Да ме читалац не би погрешно разумео. Једна таква честитка не односи се на чињеницу да рана није била смртоносна. Поздрав се односи само на честитку и чињеницу да је ране задобио у борби.
Павле Ђуришић склопио је уговор са усташким трупама Анта Павелића да прође са својим јединицама кроз Хрватску и Истру. Овде су се већ налазиле и друге четничке јединице, као и Љотићеви добровољци. Усташе, за које су до последњег тренутка главни непријатељи остали православни Срби, нису испоштовали договор, спремили су му заседу и убили један део његовог одреда. Сви четнички официри били су ухваћени и убијени. Павле ђуришић био је, заједно са неколико својих другова, спаљен. Павле Ђуришић представљао је праву слику Црногорца из прошлог века. Политика га није интересовала, а до политичара није много држао. Он је водио крвави герилски рат против партизана. Али, и код многих партизана је такође постојала иста жеља и то упркос све комунистичке идеологије. У тој црногорској херојској традицији, где је беснио окрутан грађански рат, уништени су многи млади животи.
О последњим данима рата
У марту и априлу 1945. боравио сам на простору Трста. Ту су се сакупиле јаке снаге наоружаних четника и Љотићевих добровољаца. Успоставили су један фронт, који није био тако јасно дефинисан, против Титових партизана. Присутан је био вођа босанских четника др Јевђевић са око две хиљаде својих људи, као и далматински свештеник поп Ђујић са око шест хиљада бораца. Ту је био и Љотић са отприлике три хиљаде добровољаца. Њима су се придружили и неколико хиљада српских цивила. Мени је пре свега било стало да проучим ствар и да јасно утврдим да ли би ове српске трупе могле да буду опасне по Немачку, када би, рецимо, дошле у контакт са англо-америчким снагама, а оне нису биле далеко од Трста. Такође је била могућа инвазија Савезника на том подручју.
Љотић је имао утицаја на своје људе и убедио их је да не би било поштено и мушки у последњем тренутку уперити оружје против Немаца који су их претходно наоружали. Стекао сам утисак да ће поп Ђујић своје држање прилагодити Љотићевом. Од Јевђевића сам очекивао да ће поступити према наређењу Драже Михаиловића, који је у том тренутку био у Босни. По мојој процени, најопаснији за Немце могао је да буде Јевђевић и то само у случају да Запад ипак Дражу Михаиловића не остави на цедилу.
Последњи разговор са Љотићем водио сам крајем априла 1945. Замолио ме је да патријарха Гаврила и митрополита Николаја пребацим преко Швајцарске у Енглеску и Америку, како би се српски национални гралс могао тамо чути и како би имао свог заговорника. Са Љотићем сам такође разговарао шта да се ради, када дође до слома немачког фронта у Италији. Поставило се питање: како да се нађе одступница за ове српске јединице. Дан после нашег разговора Љотић је доживео саобраћајну несрећу: његов ауто, ноћу, наишао је на једну рупу у мосту, који је оштетила авионска бомба и његова кола сурвала су се у провалију. Био је на месту мртав. Судбина српских добровољаца била је оваква: они су на дуже време били интернирани у Италији и Немачкој. Пошто су били пуштени на слободу, као избеглице расули су се по целом свету. Ови српски герилци имали су срећу. Њихови животи били су сачувани. Према њиховим друговима, Србима, који су кренули на север да потраже уточиште преко аустријске границе, судбина није била милостива. Две хиљаде и четири стотине Љотићеваца и око десет хиљада антикомунистичких герилаца из Словеније били су, од стране Енглеза, враћени са аустријске границе у Југославију. Ту су их дочекали партизани и одмах пострељали.
Долазак америчких трупа у Кицбиелу било је само питање дана. у таквој ситуацији обратио сам се емигрантима о којима сам водио бригу: „Када стигну Американци, морате да рачунате са тиме да ћу бити интерниран. Тада нећу више моћи ништа да урадим за вас“. Онда су многи Срби решили да се пребаце у Истру, где се налазила већа група српских герилаца. Недић је остао у Кицбиелу, са још неколико својих министара, који су касније били испоручени и у Београду обешени. Упозорио сам Недића на опасност, али ми је он казао следеће: „Знам да главу носим у торби, али ја остајем!“
Извор: www.stormfront.org
