Ликвидирати моралну заосталост и усавршити моралну културу“, говорио је епископ хвостански Варнава, који је ухапшен, прогањан и осуђен да Хрвати не би замерили „да је само њихов надбискуп (Алојзије Степинац) осуђен и затворен“. Казну је издржао, али уверење своје променио није.
Научна студија др Јована Јањића СВЕТЛОНОСАЦ У МРАКУ у исто време и књижевно дело у жанру биографија, а у духовном смислу – житије. Књига је посвећена епископу Варнави (Настићу), првом епископу коме се јавно судило у комунистичкој Југославији. Био је једна од најпрогоњенијих личности Српске цркве после Другог светског рата.
Због његових проповеди комунистичке власти осудиле су га на 11 година строгог затвора и губљење свих грађанских права у трајању од 3 године. Казну је издржао, али своје ставове променио није.
Приликом пребацивања епископа Варнаве и других политички неподобних затвореника из затвора у Зеници у затвор у Сремској Митровици исцениран је удес – на Велики петак. Епископ Варнава био је међу малобројним преживелима. Ипак, његов живот се завршио под сумњивим околностима, 1964. године, у манастиру Беочин. Опште уверење јесте да је отрован. А тада је имао само 50 година.
За време патријарха Павла епископ Варнава уписан је у Именослов светих.
Ово је до сада најпотпуније дело о Светом Варнави српском.
+++
Није било довољно ваљаних разлога за то, па отуда тумачења што су комунистуичке власти тиме хтеле да постигну.Сматрало се да су из два разлога удариле на епископа Варнаву.Прво, због његовог непопустљивог става, што није пристајао ни на какве компромисе на штету православља и што се оштро супростављао званичном државном курсу атеизирања народа. И друго, из унутрашно-политичких потреба.
Комунисти му никад нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру.
Робијао је у затворима у Сарајеву, Стоцу, Зеници и Сремској Митровици, а потом с ограниченеим кретањем боравио у манастирима Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин.
За оне који мало знају о Светом Варнави ево с почетка ове необично вредне књиге једног одломка :
***
У својој књизи Српски јерарси од деветог до двадесетог века епископ шумадијски Сава (Вуковић) указује да је владика Варнава био жртва политичког рачуна комунистичког режима. Наиме, пошто је пре тога био ухапшен и осуђен загребачки надбискуп Алојзије Степинац, због своје улоге у фашистичкој НДХ, комунистички режим ишао је на то да се ухапси и осуди и неко са православне стране, „да му Хрвати не замере“ да је само њихов надбискуп осуђен и затворен“. Тадашњи патријарх српски Гаврило, пак, сматрао је даје ово хапшење дошло као последица опирања еписко- пата Српске цркве притиску југословенских државних власти.
Биће да су се сви ти разлози кумулирали ка једном циљу-хапшење епископа Варнаве; што ће овом владици бити освета, а Цркви претећа порука. Све то ради главног циља: сузбијања вере хришћанске и потиски- вања Цркве на друштвену маргину.
У годинама након Другог светског рата државне власти и успостављене идеолошке структуре у Југославији наметале су атеизам а спутавале веру. Црква је гоњена, економски слабљена, а њен углед у народу „убијан“ – потиснута је на маргину друштва, да би и ту била надзирана од државе и парадржавних идеолошких структура.Верски и црквени живот су спутава- ни и често онемогућавани.
Новоизабрани епископ хвостански Варнава био је сметња таквој државној политици и таквим идеолошким наметањима, у стварању таквог друштвеног амбијента.Он се отворено и непоколебљиво изјашњавао против атеизације, спутавања вере и ометања црквеног живота. Зато се он посебно својим проповедима (беседама) „замерио” државним властима. Иако у њима није било политике, већ само речи које се очекују и које приличе истинском духовном пастиру.
Као што је већ речено, државним властима није се свидела још приступна беседа на хиротонији његова. Уследило је затим ослушкивање оног што ће наново рећи. На страх од његове речи, сасвим извесно, утицало је и то што је био добар беседник, бриљантан говорник. Већ беседа коју је изговорио на својој првој архијерејској служби у Сарајеву, у тамношњем Саборном храму, на Малу Госпојину, 21. септембра 1947.године, изазвала је незадовољство државних власти. Била је то његова беседа „О Христовом плану“.Световне власти оптужиле су га да је кроз ову беседу напао тадашњи државни Петогодишњи план. Међутим, када се пажљиво ишчита шта је тада овај млади владика рекао, види се да је то неоснована оптужба, да је он државни Петогодишњи план користио само као повод да људе подстакне на размишљање, да свако има и свој лични план – план духовног препорађања. Указујући на „добар обичај“ да се има план, напоменуо је да „ко ради по плану, ради паметно и мудро“. Рекао је да је добро што се државним планом електрификација земље поставља као један од главних стубова њеног будућег богатства и моћи (против тога, вели, може бити само неко ко је идиот или издајица, ко је будала или нитков), јер се тиме постиже победа материјалне светлости над материјалним мраком. Не спорећи, дакле, такву електрификацију, он се заузима за једну другу еле- ктрификацију, ону којом се побеђује духовна тама, којом се покрећу живе душе људи. А та енергија јесте светлост Христовог Еванђеља. Његов позив је да људи прво електрифицирају себе, да осветле и просветле себе светлошћу Христовог Еванђеља.
Наслања се, затим, на захтев државног Петогодишњег плана за индустријализацијом земље. И указује: ако се буде борило само против привредне заосталости, а не и против моралне заосталости, онда ће од саме индустријске културе доћи пре зло него добро. Пошто су и даље биле и те како свеже ране из рата од којег је прошло тек нешто више од две године, то овако образлаже: „Зар Хитлер и Немци нису били индустријализирали Немачку, па се ипак та индустријализирана Немачка показала као људождерска и њене многе фабрике нису је ни за један милиметар удаљиле од њезиних људождерских пећинских предака. Баш обратно! Њена висока техника учинила је само то да је Хитлерова Немачка престигла у људождерству не само своје рођене људождерске претке, него и све пре- тке свих људождера које је ова земља икад на себи носила. Индустријализација је ништа ако су људске душе под теретом злобе и греха.“
Државне власти Југославије, у свом настојању да некако окриве владику Варнаву, потом ће ове његове речи окарактерисати као „клеветнички напад“ и „изједначавање“ изградње Југославије са стањем Немачке у време Хитлера.
Засметало је државним властима и када је епископ, у наставку беседе, говорио о моралној култури.Захтев државног плана о повећању броја квалификованих радника, владика је овако прокоментарисао: „Квалификовани радници су нам врло потребни, али истински хришћани су нам неопходни“. А онда, опет хватајући везу с управо проживљеним ратним искуством, рекао: „Ако наша омладина не буде знала управљати воланом и кочницама својих страсти, срушиће се њена кола у провалију и поред све њене стручне и техничке културе. Зар Хитлерова омладина није знала одлично да тера аутомобиле и авионе, али при свему томе отерала је и себе и свој народ у пропаст и срамоту?! Да, јер није имала моралне културе.“
На ово државне власти, како ће се показати, гледале су као на „изједначавање“ југословенске омладине са фашистичком хитлеровском омладином.
Захтев владике Варнаве, пак, како је сам у својој беседи рекао, био је: „Ликвидирати моралну заосталост и усавршити моралну културу.“ Образложио је да ће и ова и свака друга држава остати неписмена све док у својој средини не ликвидира основну и главну неписменост – душегубну неписменост. А она се ликвидира тако што се науче само три слова: БОГ. Три слова која су исписана свуда око нас; чији бљесак је јачи од сунца и чија видљивост је већа од видљивости дана….
…Епископу Варнави суђено је пред Окружним судом у Сарајеву, 26. и 27. фебруара 1948. године. Судски процес трајао је, дакле, само два дана.
***
Др Јован Јањић направио је озбиљну научну студију која је књижевно дело у жанру биографије а у духомном смислу-житије.
