Добросав Никодиновић: Томо, постави Стефана Немању у центар Новог Пазара

Удружење грађана Рас из Новог Пазара  је 2003. године урадило бисту Стефана Немање за споменик у Новом Пазару. Девет година локална власт у Новом Пазару не дозвољава да се Споменик постави!

Још 1990. године Удружење Рас је донело одлуку да у Новом Пазару подигне монументални споменик оснивачу државе Србије Стефану Немањи. Председник Србије је дао сагласност да се на Градском тргу Новог Пазара подигне монументални споменик. Академик Антоније Исаковић, један од оснивача Удружења Рас  са Удружењем Рас,  је у САНУ формирао Одбор за подизање Споменика Стефану Немањи у Новом Пазару. Идејно решење Споменика  требало је да уради сликар Милић од Мачве. Ратне године распада Југославије су одложиле реализацију те идеје. Свима су познате те страшне године економске изолације – опсаде,  НАТО рата, окупација Косова и Метохије, насилно рушење власти у Србији од стране пете колоне, време марионетске власти у Србији, бујање српских непријатеља свих боја, свакаквог порекла и потпуни распад Србије.

Са распадом Србије убрзано се губила и Рашка област. Муслимански националисти, који су деведесетих година спремали рат у Рашкој области, дошли су на власт у свим општинама Рашке области. Њихова политика исламизације Рашке области је добила легитимтет. Злочинци, који су требало да робијају због велеиздаје, дошли су у врх власти Републике Србије, освојили локалну власт у Рашкој области и квазидемократијом легално заводили муслиманску диктатуру по комунистичком моделу и успостављали шеријатски поредак у Рашкој области. Срби су наставили да се исељавају, а они који нису имали снаге да се иселе су се груписали по српским селима на периферији градова Рашке области у дивљим насељима без икаквих услова за живот, живећи у беди без перспективе. Са муслиманским националистима у локалну власт ушao је само симболичан број српских представника, које нису питали за билошта, тако само дајући легитимитет антисрпским одлукама муслиманских националиста. Донели су мноштво антисрпских срамних одлука: промена имена улица и насеља у турска имена, па је насеље Црквине, где је било пет српских цркава, добило име Кадилук и тако редом за свако насеље, једнонационална муслиманска скупштина је одлучила да се  тргу у  Новом Пазару да име турског окупатора Рашке обалсти, који је спалио немањићки Рас и 12. маја 1469. године променио му име у Јени Базар, данашњи Нови Пазар, (др Олга Зиројевић) подигао казамат тврђаву под земљом у којој су Турци ломили кости српским родољубима док нису иструлили, сваке четврте године је  одводио најбољу српску децу у Истамбол, турчио их, дечаци су постали јаничари, а девојчице су дељене турским харемима, завео страшан пљачкашки терор над Србима Рашке који су се спашавали избеглиштвом преко Дунава да би  уопште остали живи. Ови муслимаски националисти су Нови Пазар изменили из темеља и дали му апсолутни изглед типичног турског средњевековног града, организовали све институте државе и политику потребну за отцепљење Рашке области од Србије, заоштрили међунационалне односе  до међунационалних сукоба, на четири муслиманске телевизије организовали жестоку кампању оптуживања Србије за наводно кршење муслиманских националних права, размилели се по Азији, Африци, Америци, Европи тражећи међународну подршку за муслимаснску државу у Рашкој области, довели у Нови Пазар највише званичнике европсих држава и САД, а Турска се већ одомаћила као код своје куће, отворила турски културни центар, планира оснивање новог града на Пештери са 20.000 муслимана, обећава аутопут преко Пештери како би се комплетирала зелена  трансферзала и омогућила лака комуникација са исламском Босном, а обичан муслимански свет је стекао убеђење  да Рашка област више није део Србије и сходно томе  се понаша према Србији. Однос муслимана према неисељеним Србима Рашке области је игнорантски, са ниподаштавањем, са нескривеном одбојношћу и изражавањем чуђења како то да се још нису иселили сви Срби Рашке обалсти. И то се све дешава пред очима републичке власти која све то прећутно одобрава, а  републички функционери беже од Срба Рашке области као ђаво од крста. Још ни један једини републички функционер није посетио ни једно српско насеље, нити се састао ни са једним Србином Рашке обалсти. Једноставно, и републички функционери сматрају да Срби у Рашкој области не постоје, да је Рашка област била турска и да треба да остане турска провинција заувек.

Представници исламске заједнице на свим јавним скуповима и локалним телевизијама упорно истичу да муслимани Рашке области живе 100 година под српском окупаторском чизмом, као позив на борбу за слободу, како би било оправдано формирање муслиманске државе у Рашкој области. И републичка власт све то одобрава и тако се и она сврстава у исти антисрпски фронт са муслиманским националистима.

Под таквим притиском Срби Рашке области мисле да им овде нема опстанка, скоро не залазе у муслиманске делове градова, настоје да буду непримећени, прибегавају рајетинској мимикрији и све више, и понашањем и менатлним склопом, се не разликују од мештана муслимана – Срби Рашке обалсти губе национални идентитет и све више личе на исламизиране Србе, муслимане. То је иманентан разлог да се преостали Србе претопе у муслимане, јер се осећају несигурним, немају заштиту државе Србије, нити им ико други нуди билокакву заштиту, а немају снаге да се одселе у друге крајеве Србије.

Други веома битан дејствујући чинилац и за Рашку област и за Србију, је историја Рашке области. Најзначајнији део историје Рашке области су Немањићка историја и историја отоманске окупације Србије, која је на овом простору трајала до краја 1912. године.

Немањићка историја Рашке је део српске историје и пре Стефана Немање. Пре Немање Рашком су владали Грци, жупане Рашке  је постављала Византија, у Рашкој је била грчка власт, грчка православна црква, српске државице су биле разједињене вазалне грчке провинције које су плаћале дажбине Грчкој, са обавезним учешћем у ратовима на страни Грчке, службени језик је био грчки језик. Остао је снажан утицај Грчке, па чак и после добијања самосталности Рашке текстови на фрескама српских манастира су писани грчким писмом и грчким језиком.  Тај период Рашке, све до доласка Стефана Немање на престо великог жупана, није оставио значајне материлане трагове. Али постоји податак да је у Расу било седиште Рашке епархије за време кнеза Владимира 837. године. Историјски подаци из преднемањићког периода Рашке су непоуздани, тај део српске историје је неистражен. Не зна се чак ко је ктитор Петрове цркве, незна се када је саграђена. По својој архитектури је јединствена, објекат који је одолео  свим ратним разарињама до данас и сматра се најстаријом грађевином у Србији, мајком свих српских цркава. Тај преднемањићки период Рашке је веома мало истражен, а нико се и не интересује за њега, ни појединци историчари, ни Историјски институт САНУ. То је повод да се овим периодом манипулише, па поред многих историјских измишљотина муслиманских националиста да су они аутохтони народ у Србији, да су илирског порекла, да су ту живели и пре Срба, да су им Срби присвојили цркве. Циљ таквих лажних тврдњи је да Србе обесправе на овом простору, да им се сугерише да су ту дошли после муслимана и да их стога муслимани с правом сматрају окупаторима. Наравно да је ово небулозна лаж и измишљотина, али она има политички циљ да се Срби у Рашкој области осећају несигурно, да се квалификују уљезима и да се оправда притисак етничког чишћења  муслиманских националиста под којим се Срби исељавају из Рашке обалсти. Осмислили су стратегију плашења Срба, насилно натурају турски окупаторски израз ,,санџак” да би моделовали свест и Срба и мусламана Рашке области, која има суштину ратне пароле, јер се њоме заговара отимање територије, Рашке области, свим средствима, културолошки, политички и призивањем насилног отимања. Тај турски окуапаторcки израз је усвојен као део вокабулара и највиших представника власти у Србији, у медијима, главно је средство политичких кампања, тим изразом се муслимани Србије хомогенизују и идентификују са турским окупаторима прижељкујући поврaтак османске окупације Балкана.

Други део српске историје Рашке је Немањићки период, који је обележила династија Немањића са родоначелником Стефаном Немањом. То је период српске историје од половине 12. века па све до доласка Турака у Рашку област у 15 веку, 1455. године, кад су Турци освојили тврђаву у Бихору.

Стефан Немања, укратко речено,  је творац српске државе, српске нације, српске културе, уметности, градитељства, српске православне цркве, српског језика, законодавства и коначно српског националног идентитета,  српске националне свести и српског јединства. Најочигледнји доказ високе српске националне свести и чврстог националног идентитета је српска трагедија Косовског боја: изгинула је српска елита у одбрани православне вере, српске државе и српске нације. Тај дух Немањића је најснажнији део српског идентитета и српске националне свести и определио је српску историјску будућност у свим судбоносним историјеким ратним догаћајима, који су били нажалост огромних размера и катастофалних последица по српски народ. Без обзира на огромне демографске губитке, та националан свест је остала и даље снажна код српских потомака. Косовки бој није завршен до дана данашњег, оштро се води на простору Косова и Метохије трагичном тактиком отоманског окупатора присиљавају-ћи Србе да прихвате положај тоталне обесправљене раје, чак без права на живот и без имало било ког вида слободе. Та немањићка свест одржава преостсле неисељене Србе Рашке области, та свест држи и неисељене Србе на Косову и Метохији који се без ичије помоћи јуначки и сизифовски боре за национални опстанак у Старој Србији.

Културна и историјска Немањићлка баштина је позната, и то је највреднији део српске баштине. Али велики део те баштине је непознат, а познати део се игнорише, запоставља, перфидно уништава са циљем да би се ослабио српски дух на овом простору и да би се потисла Србија, у ширем смислу, а ојачале позиције ислама у Србији и на Балкану уопште.

Отомански део српске историје у Рашкој области је нетипичан. Познат је драстични начин отоманске владавине у Србији, где се настојало да се што више Срба исламизира како би турска окупација дуго опстала и овај део Балкна био трајна територија Турске. Православни Срби су толико снажно угњетавани и понижавани да су живели испод нивоа животног и националног опстанка. Позната је широка палета турских намета који нису остављали ништа православним Србима. Чак је био порез на потомство, чувени данак у крви. Један од разлога масовне исламизације православних Срба је што су  исламизацијом били ослобођени свих турских окупаторских дажбина, па и данка у крви, са једином обавезом да ратују за Турску и да буду ревносни исламски верници. Исламизацијом су одмах добијали све привилегије које су имали азијатски Турци, част појединца и породице је била неприкосновено заштићена. Свест иислами-зираних Срба је толико измењена да су постали ортодоксни ревносни муслимани, са изразитим презиром према своме српском пореклу, правоалављу и православним Србима.. То се лако разуме ако имамо у виду начела ислама и исламски практицизам, где је сваки муслиман обавезан да се пет пута дневно моли у џамији, а после молитве се редовно држи верска проповед, а све чешће политички освајачки пропагандни говор. Џамија је постала духовни универзитет ислама. Зато су се исламизирани Срби одмах одрицали свога српског националног порекла и били крвни непријатељи православља и праославаца. Без обзира на ревност у исламу и турској нацији исламизираних Срба, изворни Турци су презирали исламизиране Србе и дали су им погрдно име ,, бошњак”. ,,Бош” на турском значи лош, празан, лажан, непоуздан, (Вук Караџић) и Турци их нису никада прихватили себи равним. То је разлог што исламитирани Срби у Србији, муслмани, желе да буду посебна нација, а не Турци и не Срби муслимани. Али никако да нађу себе, да стекну душевни мир  и да буду задовољни собом, да нађу свој национални идентитет. Црв велеиздаје, и стално подстећање на своје српско порекло присуством и заједничким животом са Србима, их  чини несигурним, нестабилним, узнемиреним, са осећањем нелагодне кривице и живе у необјективном, подсвесном, страху од могућег испаштања кривиице.

Нико није крив за грешке и грехе својих предака, јер кривица је индивидуална, а никако генерацијски наследна. Ми православни Срби их не оптужујемо за велеиздају њихових предака, јер знамо под каквим мотивима и тешким околностима су се одрицали православља и српске нације. Довољно је прочитати дисертацију Иве Андрића, а и наша историја је потпуно докуметовала ту историјску појаву. Савре-мени исламизирани Срби  нису криви за грехе и грешке својих предака.

У Рашкој обалсти дуго је трајала турска окупација, 457 година, 82 године дуже од турске окупацији у централној Србији. Ослобођењем централне Србије протерани  Турци и исламизирани Срби су се населили у  Рашку област, а Срби су бежали у ослобођену Србију. Тако се повећавао број муслимана у Рашкој области, а смањивао број Срба. Ту разлиу су донекле поправљали у корист Срба српски досељеници из западних делова турске окуације Балкана. Тек 1912. године Рашка област је ослобођена од турске окупације, после 457 година ропства! Страховито дуго време ужасне окупације! У том периоду живело је и умрло најмање 10 генерација православних Срба. Захваљујући баш немањићкој историји ти Срби су опстали у својој православној вери и  својој српској нацији. Какву су  генетску штету српском народу починили Турци! Јер су сваке четврте године одводили и потурчавали најбоље српског дете и девојчице и дечаке. Овим одабиром извршена је генетска селекција српскога народа.  Генетску штету су српском народу починили чести пустошећи ратови који су десетковали српску нацију. Само у Првом светском рату је страдало 43% Срба! (академик Екмечић). Појава истакнутих појединаца Срба у спорту, науци, уметности, војним вештинама, је малте не генетска атракција, генетско чудо. Да није било генетског пустошења српске нације, где би били у  друштву светске цивилизације; тешко је замислити српску будућност без овог генетског геноцида. Вероватно би били веома бројна и водећа нација у Европи.

Дуговремена турска окупација има за последицу и концентрацију муслимана у Рашкој области који, захваљујући историјским оконостима, како за време турске окупације, тако и режимима после ослобођења, толико су изменили Рашку област да су од ње створили територију са имиџом туркостана, туркијаштва. Не само подручје, него и Срби Рашке области су специфични по менталитету, понашању, менталном профилу и персоналној експресији. Зато Шумадинци наше исељене Србе зову  пежоративно ,,туркијаши”.

Исламизирани Срби Рашке области, муслимани, желе да  се осећају као у својој, турској, кући, слободни, безбедни, са вером у своју будућност, да су посебни и коначно и потпуно ослобођени и очишћени од свих српских остатака, да трајно и коначно забораве своје српско порекло. Да би то постигли морају очистити своју средину од свега што их подсећа на своје српско порекло – од Срба суграђана, од српске културне баштине и од српске власти. А то је могуће остварити само под условом да имају своју муслимаснку државу. Сматрају да та држава муслимана Срба треба да буде ту где су генерације Турака и исламизираних Срба живеле, у Рашкој области. Ту своју замисао истичу захтевом да само они, муслимани, исламизирани Срби Србије, немају своју државу! И стварају је свим средствима, прикривено, али доследно и упорно.

Ако се то има у виду онда је све јасно: и муслиманско политичко ангажовање, њихов однос према историјским окупаторима Србије, однос према исламу и исламској заједници, однос према капиталу, имовини уопште, архтектура градова, обичаји, упорно настојање да остану у Рашкој области, и све што чини исламску културу, и експанзионизам и пенетрација према српским просторима. Ама баш све што се тиче исламизираних Срба Рашке обалсти може се ваљано тумачити у контексту тих чинилаца.

Сувишно је  истицати значај и величину Стефана Немање. Све је познато. Рођен је 1113. године, а умро 13. фебруара 1200. године. Али ни 812 година од смрти Стефана Немање српски народ  му није подигао споменик нити му се достојно одужио! Еј, шта то говори о нама Србима! Нисмо се ослободили рајетинске свести до дана данашњег, још живе Турци у подсвести православних Срба! О овом односу Срба према оцу Србије Стефану Немањи може се написати дебела књига,  чак томови мултидисциплинарних наука, али  у којој не би било ни једне једине речи која би оправдавала овакву српску индоленцију, немар и непоштовање својих предака, своје прошлости, самих себе. А ко не поштује своју прошлост и своје претке, не поштује ни самога себе, тај нема своју личност, аморфно је биће.

Удружење Рас је подизањем споменика Стефану Немањи у Новом Пазару, Расу, хтело да исправи ову неправду и скрати трајање српског историјског греха. Али и држава Србија и локалана власт муслиманских националиста не дозвољавају да се тај Споменик подигне. Безброј пута смо се обраћали и захтевима и молбама свим релевантним институцијам у Србији да се подигне споменин Стефану Немањи у Новом Пазару, али изузев САНУ и УКС сви су игнорисали наше захтеве и молбе. Чак ни СПЦ није одговрила нинаједан наш азхтев и молбу да подржи ову нашу акцију прања историјске српске срамоте. И зато Споменик Стефану Немањи у Новом Пазару заробљен у подруму једне банке девет година чека да се Србија смилује, да изиђе из бестидности  и националног срама и да га изнесе на сунце у његовом Расу, да га виде потомци Рашана, где је 37 година владао државом коју је створио и  даровао српском народу, оставио потомству,  доживео националну славу и сву личну животну радост, породио славне наследнике. У Расу је рођено 7 српских краљева Немањића, од Стефана Немањића Првовенчаног до Стефана Дечанско! Еј, српски народе који још спаваш, где и ко то још има у свету такву историјску величину! Непроцењива је историјска вредност Рашке области, коју смо заборавили, непозната нам је.

Зар се српски народ стиди Стефана Немање? Где се изгуби Намањина Србија, где се игубуише Рашани Срби? Шта о томе да се каже! Речи су сувишне, али батина је неопходна. Осуда и божја казна су неминовне, јер стид и грех српског народа су велики и неизбежни. А да није било Стефана Немање не би било ни Србије ни председника, ни српскога народа, ни светосавља, ни рашанске цивилизације.

Срам те било српски народе што не поштујеш своју историју, што не поштујеш своје претке, што не поштујеш самога себе. Срам те било Србијо!

Зато, Србијо, 23. октобра 2012., на стоту годишњицу ослобођења Рашке обаласти и Старе Србије од турске окупације, 812 године од смети Стефана Немање, откриј споменик Стефану Немањи у његовом Расу, Новом Пазару и прогласи Трг у Новом Пазару  Тргом Стефана Немање.

Господине Томиславе Николићу,  Председниче Србије, тражимо од Вас да се лично ангажујете да се постави Споменик Стефану Немањи у Новом Пазару, улица Стевана Немање број 2, испред седишта власти Србије, општинске зграде Општине Нови Пазар, да Ви лично откријете овај споменик 23. октобра 2012. године, на стоту годишњицу ослобођења од Турака.