Света Гора Атонска је екстериторијална област која у оквиру Грчке има признат суверенитет и аутономију. Настањена је православним монашким становништвом које живи у неком од 20 манастира, или изоловано као подвижници посвећени усамљеничком животу.
Богата историја Свете Горе Атонске и монашка традиција која потиче из времена Византије чине је највећом светињом православних народа, првенствено Грка, Срба, Бугара и Руса.
Иако је део Европске уније, Света Гора има потпуну самоуправу, потврђену 28.05.1979. године, при потписивању споразума о приступању Грчке Европској економској заједници, касније Европској унији. Овим споразумом прихваћен је и Авато („не крочити”), закон често тумачен искључиво као рестриктивна норма која свим бићима женског пола строго забрањује приступ манастирима на Светој Гори. Иако то јесте најрестриктивнија одредница овог закона, он више од 1000 година ограничава слободу кретања свих људи и добара на овој територији, које се регулише посебним процедурама.
У светогорске манастире и мушки посетиоци могу доћи искључиво након упућивања молбе за посету Канцеларији за поклонике у Грчкој, или уколико сте из Србије, преко Задужбине Светог манастира Хиландара. Само након потврдног одгвора манастира и добијене дозволе („диамонтитирио”) можете на Свету Горе ући са брода који допловљава из Уранополиса и Јерисоса. Ова процедура је неопходна због ограничених капацитета манастира, али и због специфичног, изузетно строгог монашког начина живота који захтева беспрекоран мир. Након обавезне осмочасовне молитве током службе, монаси највећи део дана проводе у личним молитвама и тиховању.
У последње време, Авато се под притиском организација које се боре за равноправност жена нашао као посланичко питање пред Европским парламентом. Резолуцијом из 2003. године ова норма је осуђена као нарушавање равноправности полова и грађанске слободе кретања. Поборници ревизије Аватоа своје ставове правдају потребом да се превазиђе архаично раздвајање полова карактеристично за давну прошлост, те да се жене и мушкарци духовно изједначе у вери.
Противници укидања забране уласка жена на Свету Гору верују да би тај чин био варварски напад на колевку православља, који се кроз историју нису усудили да учине ни иноверници, ни освајачи. Иако постоје различита световна убеђења зашто женска нога не сме да крочи на Атос, говорићемо о два најшире прихваћена у православној заједници.
По једном веровању, брод на коме је пловила Богородица је током олује био принуђен да прстане на острво Атос, настањено многобошцима. За време боравка, Богородичина проповед је била толико уверљива, да су сви становници острва прихватили хришћанство. Током година које су уследиле, монасима Атоса би се често указивао њен лик, који их је одржао на путу хришћанства. Тада је, сматра се, заживело веровање да ниједна жена не сме да крочи на оство и засени лик „даме од анђела“, Блажене девица Марије – игуманије Свете Горе. Званичну забрану је издао византијски император Константин ИX, 1046. године. Ово правило је ипак прекршено неколико пута, уз благослов светогорских монаха. Током велике епидемије куге и опсаде Каталанаца, 1347. године, жена цара Душана Јелена Кантакузин је са децом боравила у Хиландару. Свету Гору је у XВ веку посетила и Мара Бранковић, кћер Ђурађа Бранковића и удовица владара Османске државе султана Мурата ИИ, која је у српској историји упамћена као велика владарка, дипломата и доброчинитељка манастира Хиландар и манастира Св. Павла. У време Октобарске револуције, на Светој Гори су уточиште нашле руске избеглице, као и жене и деца у време грчког устанка и протеривања Грка из Мале Азије током 1920-тих. Ови изузеци, по тумачењу светогорских монаха, потврђују снагу Авато закона, јер показују да је осим у случајевима великих страдања попут ратова, прогона и епидемија, он без изузетка поштован вековима.
Друго објашњење налазимо у тежњи монаха са Атоса да у циљу ревносног практиковања вере живе у најстрожем целибату, који би стална искушења додатно отежала. Сматра се да би посете жена нарушиле мир монашког братства, чији је стил живота окренут искључиво духовном просветљењу.
Групе које се залажу за укидање овог начела најчешће се позивају на равноправност полова и на чињеницу да се остале религије брже прилагођавају савременим друштвеним кретањима, стварајући тако блискију везу са верницима и угодност у практиковању вере. Занимљиво је да неки свој став правдају и врло прагматичним аргументима. Грчка феминисткиња, професор Елени Цхонтодолоу, истиче да она једнако као и мушкарци плаћањем пореза учествује у одржавању манастира, па не види разлог зашто би јој било ускраћено право које они имају – да посети манастире на Атосу.
Јеромонах Доситеј Хиландарац сматра да су ова тумачења погрешна и да суштина закона није дискриминација жена. Он позива вернике да овај закон посматрају као духовно начело које је у основи вера и традиција, а не законска регулатива. Строго поштовање Аватоа од стране светогорских монаха је, по његовом мишљењу, засновано искључиво на жељи да се сачува хиљадугодишње духовно наслеђе свете планине и испоштују норме најчистијег целибата.
[ngg_images gallery_ids=”1″ display_type=”photocrati-nextgen_basic_slideshow”]Иако Света Гора није једнина монашка заједница која поштује Авато, дебате око исправности овог начела се најчешће чују у контексту манастира смештених на њој. Компликована дилема има много гранања, а проблем се може поматрати са неколико аспеката:
Може ли верник да преиспитује нека од основних начела своје вере, а да на том путу не заврши на странпутици светогрђа? Имају ли право атеисти, агностици или припадници других вера да се мешају у канон једне религије правећи од тога глобално политичко питање? Да ли је то мешање праведна борба за људска права и слободе, или одстуство поштовања једне културе и нарушавање слободе вероисповести? Да ли религија сме да игнорише друштвена кретања и удаљава вернике од свог учења инсистирајући на архаичним нормама, неприхватљивим за савремени начин расуђивања? Са друге стране, сме ли религија да повлађује друштвеним тенденцијама и одступа од прописаних норми зарад популаризације свог учења? И на крају, хоће ли Света Гора бити мање света ако на њу као ходочасник крочи жена, и хоће ли људска права у свету постићи озбиљан напредак ако један закон православља стар хиљаду година уреди Европска комисија и феминистички лоби?
Извор: media.rs
