Горанко Ђапић:
Погледи: Случај заробљене слободе. Прошлост која говори о садашњости: Да ли је Југославија заиста морала нестати? Ово питање много је пута постављено, поставља се и постављаће се. Иако временска дистанца није велика, на ту тему много је већ писано. Судови су различити; крећу се најчешће од констатација да није ни могла постојати, да је у самом зачетку носила све силе своје пропасти, па до ставова да је у срећнијим историјским околностима и те како могла опстати и развити се у динамично и успешно друштво. О овој теми за Таблоид пише социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године...
Крајем 1970. и готово цијелу 1971. годину, у Хрватској је најприје појединачним инцидентима, а како је вријеме промицало и све чешћим масовним испољавањем, наступао такозвани Маспок. Какав је Маспок био покрет и колико је уистину био масован тема је озбиљне студије. Оно што га је у основи карактеризирало био је захтјев за преустројством хрватског положаја у Федерацији, све од захтјева за неком формом конфедерализације читавог простора, па до недвомисленог залагања за излазак Хрватске из било какове југословенске заједнице. Сам покрет окупљао је широку скалу политичких захтјева од увођења политичког вишестраначја до ексклузивне хрватске националне државе.
Хрватско партијско вођство настојало је контролирати настало стање, али већ за неколико мјесеци покрет се омасовио и радикализирао намећући све динамичнији слијед догађаја.
Временом Партија је почела увиђати да заостаје за усковитланим мноштвом. Стара гарда комуниста почела се питати како ће се све то завршити. Поготово када ће се све чешће чути радикални захтјеви веома слични паролама из недавне трагичне прошлости. Полако, али сигурно све су гласнији бивали националистички захтјеви и то је почело плашити Србе у Хрватској, па су се почеле организирати и страже по селима. Тито се први пут суочио са стањем које је веома наликовало на стање побуне. Федерација је била суочена са највећом кризом од стварања социјалистичке Југославије.
Па, ипак код пажљивијег проматрача могли су се уочити елементи који су указивали на то да покрет није био онолико масован колико се чинило, из простог разлога што није потекао из базе кроз фазу сазријевања и стварања нових организација. Могло се уочити да је покрет стваран са врха и то кроз легитимне институције у првом реду саме Партије и институције које је она контролирала. Један либерални тренд у хрватској партији био је једноставно изманипулиран и инструментализиран. Једном ријечју маспок је организиран са врха. Играчи су били сакривени. Маспок није био циљ, већ само средство. Циљ је био кудикамо већи, замашнији и судбинскији. Циљ је била сама Југославија и коме ће припасти цијела или у дијеловима.
Сада је и либерална екипа у српској партији (Латинка Перовић, Марко Никезић, Рајко Даниловић итд.) увидјела да је у великој опасности. Њено постепено либерализирање привредне друштва и веће економске слободе дошле су до тачке када се радикализација привредне реформе поставиле као међаш између већег утјецаја прозападних идеја, али и идеје о угрожености социјализма и тековине НОБ.
За ЈНА није више било дилеме. Вријеме је за акцију. У Хрватској се рестаурира трагични сецесионизам из 1941. г., а у Београду и Љубљани буја грађански сентимент који отворено стреми Западу. Са становишта војске тог чувара, “реалсоцијализма”, далеко је озбиљнија опасност од либералне традиције Београда. Стога је увођењем строгости у Хрватској, само припремано велико увођење строгости у Београду.
Није се морало дуго чекати. Маспок је за једну недјељу заустављен и распршен. Код тога се могло видјети одсуство праве масовности. Али посао је био обављен. Сада се војска могла окренути Београду. Ту се заправо водила права битка. У Карађорђеву је Тито практично доведен пред генерале!
Јасно му је предочено да је његова политика поступне либерализације и превелико увођење Запада у Југославију угрозила тековине социјалистичке револуције, братство – јединство и власт радничке класе, те да је превише удаљила Југославију од братских социјалистичких земаља. Од тога момента, Тито је само донекле владао!
Био је неопходан војном врху и његова фигура је била превише важна да би била без штете уклоњена. Убудуће он ће владати под будним оком елите ЈНА, убилачким КОС-ом. Војска је ипак знала да потпуни одлазак на Исток није могућ, исувише је Југославија била економски везана за Запад, исувише је југословенских радника радило на Западу, да не говоримо о туризму који се бурно развијао. Коначно, војни врх је збрисавши либерале из Београда и ућуткавши бунтовну интелигенцију постигао свој циљ да на дужи рок осигура своје привилегије и водећу снагу у друштву.
Из потреса у Хрватској и чишћење либерала у Београду, Југославија је изишла 1974. г. наизглед консолидирана. Међутим, њене су реформе суспендиране, а наде у даљњу либерализацију друштва биле су угрожене. Њено приближавање развијеном свијету било је окончано. У Партији су побједу однијели чврсторукашки елементи, а у привреди је расла парцијализација и енормна улога аутиреформски оријентираног чиновништва. Од тога момента Југославија не само што је постојано економски стагнирала већ је умјесто потиснуте либералне интелигенције остао вакуум који су попуниле разне стаљинистичке амбиције и наравно једина идеологија која је преостала-националистичка простота. Вријеме опадања ишло је наравно под руку са идејама опадања сваке културе и сваке наде. Тако је војни врх задовољан уклањањем западног утјецаја, наизглед не дирајући у несврстану политику и не приближавајући се Москви исувише неодмјерено, добио у власти умирућу земљу која је одбијањем да се реформира само чекала свој задњи час. Москва је наравно била задовољна. Њен утјецај у Југославији још ће морати да сачека, бар док је скрајнути Тито жив.
Ми данас знамо како су се средства попут Маспока и чишћење Београда грозно обило о главу самој федерацији и тешко пострадалом становништву и како ће бити потрошена још једна генерација без изгледа у бољитак.
Падом Берлинског зида и урушењем Совјетског Савеза, формално је окончан хладни рат. За управљача у Београду и његову полицијско – криминалну свиту уз здушну војну подршку, сам пад зида није означио трајно урушавање стаљиновог бољшевичког социјализма.
По схваћању тандема Милошевић – Марковић изгубљена је само једна битка и у будућности ће Маркс, Енгелс, Лењин и Стаљин поново ући у у повијест на велика врата. То ће схваћање довести до потпуне феудализације друштва. Тенкови 9. марта 1991. г. посљедња су точка на опстанку федерације. Није никада било могућно да два сустава живе један поред другог; један званично окренут Западу, а други Стаљиновом гробу. Тако је једна земља , једна лијепа земља престала постојати.
Како је Југославија могла опстати?
Имала је итекако шанси. Њени главни гробари су робови једне деспотске идеологије и наравно; трагична војска која се звала Југословенска народна армија, а чији се остаци зову Војска Србије. Која је упоришна точка наде да је заједничка могла опстати? Нема сумње да је бујајућа снага генерације из 1968. године била истинско везивно ткиво дуж цијеле тадашње Југославије. Био је то искрени покрет, са искреним циљевима. Та је генерација систематски потискивана од ,,чувара социјализма”.
Тко су били шездесетосмаши?
Махом то су били студенти, бројна млада и све образованија генерација. Под утјецајем бурних догађаја у Еуропи, али и у цијелом свијету, гдје се читава генерација дигла против рата у Вијетнаму, а потом и цијелог етаблираног свијета капитализма који је његовао само човјека једне димензије ; дигла се југословенска студенска омладина. Услови у Југославији били су специфични. Земља је вишенационална и формално социјалистичка. Али као и на Западу владајућа елита није ништа мање била етаблирана и конзервативна.
Покрет је био љевичарски, уперен против привилегија. Тражило се више социјалне правде. Млади шездесетосмаши нису доводили основне принципе на којима је почивало друштво у питање, али су били веома критични на ону стварност која је била у супротности са званичним начелима. Кључно је питање зашто се елита Партије тако узнемирила и зашто је тукла студенте посредством полицијске батинашке акције првог реда?
Одговор је једноставан. Млади људи узели су себи природно право да гласно и без увијања постављају кључна питања владајућој гарнитури као партнери у разматрању неприлика. Тако је Партија која није признавала никакову опозицију која ју је сузбијала ригидним мјерама државног,,правног” терора, била суочена ништа мање него са партнерима у дискусијама и то партнерима самониклима који су себи узели право да питају и чекају одговоре. Партијски врх је у томе видио чист грађански плурализам који дрско улази на мала врата у политички живот. У томе је било и више истине него што се мисли, чега понајприје млади бунтовници и нису били свјесни. Дакако да и критика релативног обиља уљуљканог партијског врха, овима нимало није била пријатна.
Након недјеље дана Броз је прекинуо опћу збуњеност и сам збуњен поклонио данајске џакове наводним бунтовницима. Рекао је да су њихови захтјеви умногоме оправдани и да ће их Партија узети у обзир. Критизирао је сам начин демонстрирања и упозорио их да се клоне утјецаја аутисоцијалистичких снага. Потом је заиграно козарачко коло и сви су се радосни разишли кућама. Али не баш сви. Године које слиједе показат ће да ће сјеме бунта и право на самостално мишљење упркос година ,,сибирскизима” преживјети и то трајно. То је највећа тековина те давне 1968. г.
Мора се додати да је Тито избјегао да испуни армијски захтјев подржан од једног броја ,,здравих снага” да се на студенте и на цијели Универзитет упуте тенкови. Тако је много година прије кинеског избјегнут југословенски Тијенанмен.
Револуција пита да ли сам жив
Оно што се дешавало након 1968. г. и борба која је настављена на челу са Факултетским одбором Савеза студената Филозофског факултета много је интересантније од самих бурних збивања у прољеће 1968. г. Била је то борба много озбиљнија и тежа. Актери су били на великим искушењима и ускоро су многи доживјели акте репресије од шиканирања до силе,,закона”, суђења и осуда. Била је то мала храбра група увјерена у своја права на различитост и спремна да поднесе и жртве.
Ја сам као студент у Сплиту узбуђено слушао о збивањима у Београду. Од мојих колега из гимназије који су студирали у Београду чуо сам много узбудљивих прича. Донешени су први бројеви ,,Студента” са прогласом Црвеног Универзитета Карл Маркс. Организиран је скуп студената на Електротехничком факултету и било је приједлога да се упути порука подршке студентима у Београду. Чули су се подаци из Загреба и Сарајева. Тамо су колеге из Београда подржане. У Сарајево је било немира и грубе полицијске интервенције. А онда су из ООСКХ иступили са причом да се Београдом носе слике краља Петра, кокарде на капама и разне друге глупости. Тако су сами комунисти врло грубо обмањивали своје чланство и остале студенте. Дошло је до невјерице , неки су вјеровали, а неки нису. Тако је прошло вријеме до козарачког кола. Другови комунисти су могли да одахну. Ширили су најцрњи национализам само да би сатанизирали покрет у Београду.
Коначно сам се ујесен 1968. године уписао на Филозофски факултет, групу за социологију. Мјесец или два слушао сам спорадичне приче од колега и ширио знање о догађајима. Онда сам отишао на Скупштину ССФФ и добрих три сата слушао полемике и жучне расправе. Први пут у животу сам чуо тако нешто. То није дјеловало као,,Алиса из земље чуда”. Људи су слободно говорили као да нисмо у једној комунистичкој држави, гдје се супротна мишљења кажњавају. Будући да сам био веома заинтересиран, пришао ми је високи млади човјек и представио се као Владимир Мијановић и поставио ми је питање – ,,Да ли си жив човјек”? Збуњен одговорио сам потврдно. Након Скупштине упознао сам десетак студената и зачас сам био у њиховом друштву пажљиво слушајући разговоре. Од тога дана сваки сам дан био у друштву тзв. “екстремиста”, како их је штампа називала. Убрзо су почели напади на лист ,,Студент”. Факултетски одбор је припремао одбрану листа. Били су спремни говорници Данило Удовички, Ђорђе Малавразић и други. На концу у сали на Машинском факултету самостално сам иступио и добро сам прошао. Нисам био више непознат и желио сам да идем даље, да се борба настави. На жалост, држава је била јача и ,,Студент” је отишао. Изгласана је нова редакција и нова концепција. Партија ће убрзо увидјети да побједа није трајна и да проблем више не може бити једноставно ријешен.
На изборима за нови Факултетски одбор ССФФ био сам знатном већином изабран за секретара ФОСС. Мијановић је и од раније био предсједник ФОСС и сада у новом одбору. Упознао сам Неду Николић, Родољуба Ракића, Велимира Ћургуза, Душана Кузмановића, Љиљану Јовић и многе друге.
Много година је прошло од тада и нека би буде опроштено што се не могу одмах свих сјетити. Владимир Мијановић ме је упознао са Драгољубом Игњатовићем, пјесником и публицистом, веома елоквентним и несвакидашњим човјеком коме много дугујем.Ту сам упознао Павлушка Имшировића и многе друге.
У војску без доказа
На љето 1970. године, ФООС је организирао штрајк глађу у знак солидарности са штрајком Какањских рудара. Режим се сада ријешио да удари по Одбору. Ја сам ухапшен јула мјесеца у Трогиру код мајчине родбине, а Мијановић је ухапшен у Москвом код Требиња. Послије десетак дана, ја сам пуштен из притвора у истражном затвору, а Мијановић који ухапшен послије мене управо је стигао у истражни затвор. Имали смо заједничку оптужницу и то за дјела против народа и државе члан 118КЗ. Адвокат ми је био Срђа Поповић. Већ у августу, опет сам ухапшен и поново сам био у ЦЗ-у, овај пут мјесец дана. Поново сам пуштен и одмах смо организирали велики штрајк у коме је било укључено 12000 студената у знак протеста против осуде Владе Мијановића на двије године строгог затвора. Казна му је смањена на 20 мјесеци. Штрајк је показао да смо политички и даље живи. Влада је нажалост остао у затвору до краја. Држава није хтјела одступити. Тужилаштво је одустало од мог гоњења услијед ,,недостатка доказа” и мало касније, већ сам био у војсци.
Након изласка из војске повукао сам се из ФОСС-а.Тада су управо ухапшени Данило Удовички и Павлушко Имшировић као некакова ,,троцкистичка група”. Већ слиједеће године по паду либерала ухапшен је у војсци Влада Мијановић, а његова супруга Љиљана Мијановић ухапшена је у Херцег Новом, камо је била професор у гимназији. Влада је опет издржао до краја бијес државе. У то вријеме одржавали смо живе контакте са истомишљеницима из Загреба. Одлазили смо у Загреб код Сунчице и Ненада Петернаца, Марије Ребца, Марије Рубије, Бузе, Кубе, Бобинца и Лина Вељака.
Били су то дивни дани и сјећат ћу их се по оптимизму да ћемо сви избјећи ружан сценарио који нам олигархија припрема.Вјеровали смо у разум.Оно што смо сматрали везивним ткивом заједнице, партијска олигархија је управо уништавала. Нисмо успјели.
Још раних седамдесетих година на факултету сам упознао радника и вриједног читатеља Радомира Радовића. Као грађевинар много боље од нас познавао је реалност радничких живота и много нам је значило његово искуство. Једног дана, довео ми је тадашњег средњошколца Милована Бркића. Тај, још увијек дечко, изненађивао је живим духом, природном интелигенцијом, продорношћу и брзим схватањем средине у којој је живио и радио. Покретан и неуморан, Бркић је баш почео да пише о животу својих колега кроз радничку штампу чијој би тиражи позавидјеле данас ,,водеће новине”. Бркић је имао утјецаја на један број својих младих колега које сам такођер упознао у свом дому. Тако се око Игњатовића створио један круг младих мислећих људи, уз нас мало старијих. Послије је Бркић кренуо са ПКБ новинама када је гигант имао 40.000 запошљених и скоро исто толико читалаца!
На жалост, Радомир Радовић је након упада полиције 1984. године у стану Кнез Милетиној улици, у чувеној акцији на сесију Слободног унверзитета, послије неколико дана нестао и нађен је мртав у теткиној викендици у Дражеву код Обреновца. Никада није откривена права истина, нити је власт икада, укључујући и ону ткзв.,,демократску” ишта била спремна да открије. То много говори о овим временима.
Нисам се више бавио никаковом политиком. Судјеловао сам у свим протестима и свједок сам како је голема енергија грађана протраћена. Земља је данас на самом дну и угрожена је по свим основним параметрима који би требало да обиљежи иоле нормалну државу. Од далеких времена 1968. године до данас, пређен је страшан пут суноврата незамисливог интезитета. На рушевинама негдашње Југославије нема нити једног срећног друштва. Да ли је то случајно?
