Пише: Др Вељко Ђурић Мишина
Сукоб два устаничка покрета. Почетак устанка у Србији није био организован. Прво су се појавиле групице официра и војника које су одбиле да предају оружје. Рачуна се да је у лето 1941. на слободи било око 1.500 официра и подофицира. Био је то покрет мотивисан првенствено патриотизмом.
Првобитни назив Михаиловићевих јединица био је „Четнички одреди југословенске војске“, а штаб „Команда четничких одреда“. Од 1942. то је званично „Југословенска војска у отаџбини“.
Михаиловић се ослањао на славну традицију четничког покрета из времена пре Балканских ратова 1912-1913. године. А од 1913. четници су специјалне јединице српске војске за герилски начин ратовања. Оне се не могу сматрати паравојним јединицама јер их је формирао Генералштаб. Ове четничке јединице биле су потчињене командантима оперативног састава и извршавале су задатке које су им постављали.
Михаиловић је у кругу својих сарадника сматран за експерта герилског начина ратовања. Ту стручност у четворогодишњем рату 1941-1945. није испољио нити доказао!
У Србији је у Априлском рату борбе са Немцима водио Коста Миловановић Пећанац, стари четнички војвода из времена пре Балканских ратова. Касније се окренуо са својим јединицама ка Старој Србији тј. Косову и Метохији како би штитио српски народ од шиптарског терора и злочина. Средином августа месеца пристао је на сарадњу са Немцима. Његова организација није било толико значајна у потоњим месецима и годинама.
У летњим месецима, на неколико места у Србији појавиле су се групе које су желеле да наставе борбу против окупатора. Међутим, у почетку међу њима готово да и није било сарадње. После вести о групи која се налазила на Равној Гори већина ових група признала је вођство пуковника Драгољуба Драже Михаиловића.
Међу оним који су желели да наставе борбу против окупатора и око себе окупили истомишљенике било је и обичних људи, који су уживали какав-такав углед у својој средини. У тим временима у неким од оваквих група на чело су се поставили комунисти. Био је то зачетак другог антиокупаторског покрета.
Брозов покрет је био на муци какао да назове своје формације: револуционари или партизани. Пресудила је директива из Москве! После рата многи партизани су себе називали револуционарима, јер им је то некако помпезније звучало, иако 1941. године, када су пошли у рат, нису знали за револуцију. Већина тих партизана кренула је у рат из часних патриотских побуда или да спасу главу од усташког ножа у Независној Држави Хрватској.
Четнички или Равногорски покрет није имао изразито јасан политички програм што се убрзо, с обзиром на појаву друге стране – комуниста – која је имала јасне циљеве, показало погубним.
Комунистичка организација била је строго тајна и хијерархијска. Свака друга организација, која је желела да поведе масовни народни устанак, морала је да рачуна и на изазивање националне катастрофе.
Оријентација Равногорског покрета на пасиван отпор и неизазивање окупатора и спречавање репресија и одмазди показала се кориснијом. Међутим, таква ратна политика имала је и своју другу, негативну страну. Наиме, непотпуна борбена активност и дуго мировање погубно делују на војну организацију. На то је својевремено упозоравао ђенерал Живко Павловић: „У моментима великих психичких криза код једне војске треба, увек, имати на уму, да се нипошто не сме остати дуже на једном месту у нереду и очекивању, јер се овим ствара песимизам и још веће расуло, а у таквом је стадијуму сва душевна и морална страна у покрету. Она је узбуркано море, и тражи одушка ма на коју страну, било напред или назад.“
Дуго уздржавање четника од правих ратних активности – борби – наметнуло је војном покрету радње које више припадају полицијској природи а не војној. Сурово и често непотребно разрачунавање са сумњивим политичким противницима, појединцима из сопственог покрета, нанело је огромну штету. Разуме се да то није чинио цео покрет већ локални команданти, самозване војводе, дивљи одреди и „црне тројке“ који су спроводили терор „у име краља и отаџбине“. Равногорски штаб и сам Михаиловић нису могли да сузбију самовољу, разуларене и бахате команданте и њихове људе склоне пљачки и лагодном животу и да их уклоне из покрета.
Михаиловићев покрет није успео из много разлога. Треба нагласити и оно што су им урадили Англо-Американци 1943. и каснијих година.
Комунистичка партија Југославије имала је сасвим другачији приступ рату. Тек по добијању директива из Москве, комунисти су почели своју борбу са нескривеним револуционарним циљевима: насилно преузимање власти, успостављање другачијег друштвено-политичког система у земљи после рата, укидање монархије итд. Цена по коју је ово требало остварити није им била битна! Жртве су Срби, њихова династија, њихова добра и остало што је битно за један народ. А с тим народом Броз није имао ништа заједничког. Испред партијског за њега је био још и хрватски национални интерес и он је увек на њега мислио. Тако је и зато Равногорски покрет представљао највећу сметњу за комунистичке и хрватске интересе!
Броз је исувише добро знао да се политика мора водити по оном што је оставио Никола Макијавели да циљ оправдава средство. Добро је знао да у политици, нарочито у рату, нема ни милости ни моралисања.
Био је на курсевима на којима су се спремали људи послушни идолима и идеологијама и формирању партијских фаланги, где се, на путу од човека јединке до државе, не рачуна са жртвама мртвог материјала или губитка људских живота, макар се они бројали на милионе.
Броз је убијао пре, за време и после рата све оне који су му стајали у револуцији и на путу ка апсолутној власти. Знао је да жртвује и своје најближе ратне сараднике али и читаве јединице како би себи сачувао живот. Први пут то је урадио жртвујући Раднички батаљон на Кадињачи код Ужица 1941. године.
Сукоб та два покрета, Народно-ослободилачког и Равногорског, односно Партизанских одреда Југославије и Југословенске војске у отаџбини, резултирао је, све у свему, цивилизацијском катастрофом српског народа.
Британци, Михаиловић и Броз
Још од времена кнеза Милоша Обреновића Британци нису симпатисали Србе јер су у њима гледали балканске Прусе. Негативан однос према Енглезима имали су Јован Ристић после Берлинског конгреса 1878. и Никола Пашић после 1912. године, јер је Британцима више одговарала једна трула турска царевина на Балкану него млада Србија, која би могла да окупи око себе остале потлачене Србе и створи једну националну државу значајних карактеристика.
И Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца односно Краљевина Југославије служила је британским империјалним интересимма на Балкану и овом делу Европе.
Уосталом, Британци су диктирали кнезу Павлу Карађорђевићу да створи Бановину Хрватску са новим председником владе Драгишом Цветковићем, јер тај посао Милан Стојадиновић није хтео да уради. Вредно је помена да су Британци тражили да се Стојадиновић најпре интернира и буде под присмотром а 1941. године да им се испоручи. Препоручили су кнезу да Југославија приступи Тројном пакту! Истовремено су припремали војни удар од 26/27. март 1941. године. А после војног удара интернирали су и кнеза Павла и држали га за сво време рата под контролом!
Да би показали своју наклоност према Југославији, „што је 27. марта нашла своју душу“, Британци су прихватили југословенског краља Петра II Карађорђевића и владу давши им смештај у Лондону. С друге стране, истовремено, тим су их ставили под контролу!
Михаиловић је још од првих година после Првог светског рата важио за русофила. Стога није тешко схватити што Британци нису дозвољавали Михаиловићеве радио-везе са Москвом!
Током ратних година војна помоћ Југословенској војсци у отаџбини није била таквог обима да би могла допринети великим успесима. Британско мешање у политичке и ратне прилике у Југославији најизразитије се видело у промени стране у грађанском рату коју су помагали. У почетку су признавали само Југословенску војску у отаџбини, да би од краја 1943. године помагали искључиво Народно-ослободилачку војску Југославије. То је значило да су, формално, одбацили краља Петра и генерала Михаиловића а прихватили маршала Броза!
Британци су између Броза и Михаиловића изабрали Броза, јер је он желео да очува Југославију у којој ће Срби бити што више поцепани а Хрвати што тешње повезани!
Британија је била прва држава која је 1945. године признала нову, комунистичку Југославију!
Немци, Михаиловић и Броз
Немцима су Срби сметали у њиховом продору на Исток! Зато су се, као и Британци, окренули Хрватима, додуше свако на свој начин.
Југословенске власти добиле су 1945. године од Англо-Американаца генерала Августа Мајснера, једног од немачких команданата запамћеног по спровођењу наредбе о стрељању стотину Срба за једног Немца, и СС пуковника Вилхелма Фукса. Свој посао Мајснер је објаснио на суђењу 12. децембра 1946. године у Београду следећим речима: „Радио сам оно што сам као војник био дужан да радим. Знам шта ме чека: конопац или плотун у прса. Баш зато желим да кажем истину.“ На питање зашто су Немци немилосрдно убијали Србе, Мајснер је одговорио: „Комунисти су криви за те злочине. За жаљење је што је тако велики број невиног света страдао као резултет репресалија које су Немци вршили по наређењу својих претпостављених. Међутим, не сме се заборавити да су изазивачи тих несрећа били комунисти, који никада нису имали куражи да ступе у отворену борбу са немачким оружаним снагама, већ су се шуњали из шума у градове и села, да би тако убили којега Немца или цивилног службеника, а при првој појави немачких оружаних јединица, повлачили се поново у шуму.“ На питање о везама са генералом Михаиловићем, Фукс је одговорио: „Не само што Гестапо није имао никаквих веза са генералом Михаиловићем, већ је он кроз читаво време сматран непријатељем број 1 читавог немачког народа. Људи из покрета генерала Михаиловића били су прогоњени и најстрожије кажњавани од Гестапоа и немачких војних власти, јер су они живели у непоколебивом уверењу, да је национални покрет под командом генерала Михаиловића у Србији највећи непријатељ немачких трупа на читавом Балкану. Осим тога, његов покрет био је једини на Балкану, који је у највећем степену нашкодио Немцима.“
Званичне верзије хватања ђенерала Михаиловића
Чини се да ни у једном народу више написано текстова о побеђеном политичком или војничком противнику као што је то у српском. Класичан пример за ту тврдњу јесте случај ђенерала Михаиловића где постоји безброј верзија о хапшењу и погубљењу и које су још увек умножавају.
Верзије о хапшењу могу се сврстати у најмање две групе. Прва обухвата оне приче о издајству од стране блиских сарадника а друга о пресудној помоћи странаца.
Прве званичне југословенске вести о хапшењу ђенерала Михаиловића објављене су на Радио Београду 13. марта 1946. године. Вест је обзнанио Александар Ранковић-Марко, тадашњи министар унутрашних послова и шеф Одељења за заштиту народа (ОЗНа).
Прва званична верзија настала је по директиви Слободана Пенезића-Крцуна. Био је то фељтон настао према мемоарским текстовима припадника УДБ-е односно ОЗН-е, објављиван од 5. августа 1962. године у дневним новинама „Политика“ под насловом „Како је ухваћен Дража Михаиловић“. Према тексту фељтона, прво је требало одвратити Михаиловића од одласка у иностранство а потом га ухватити и судити му због националне издаје. По верзији из фељтона, партизани су новембра 1944. године убили мајора Предрага Раковића и код њега пронашли неуништене радио-шифре. Неколико дана раније заробили су једног радиотелеграфисту који је знао позивне знаке Михаиловићеве станице. Његово знање су искористили па је убрзо из Београда, из зграде ОЗН-е, ка Михаиловићу радио путем упућено много депеша. А све оне биле су потисиване именом мајора Трифуна Ћосића, четничког команданта који је чамио у комунистичком затвору. И тако је започела игра! Михаиловић је прихватио све вести које му је послала УДБ-а и упутио јединице ка Србији. Партизани су их дочекали на Зеленгори и ту уништили. Тако је с успехом завршена прва фаза. Према истом фељтону, други део плана започео је октобра 1945. убацивањем у преостале четничке формације. Оперативци ОЗН-е убацили су се у београдску организацију и посредством ње дошли до неких људи у Колубари. Један мајор ОЗН-е прерушен у четника дошао је 22. новембра 1945. до Николе Калабића. После неколико састанака лако га је намамио да презими у Београду. Када је Калабић схватио где се нашао, пристао је да сарађује у откривању преосталих група. Тако је постао кључни човек у проналажењу и хватању ђенерала Михаиловића.
У том послу дато му је 12 припадника ОЗН-е за Србију са Слободаном Пенезићем на челу. А Пенезић је добио налог министра Ранковића да то уради тако да Михаиловић остане жив.
Калабић и пратња довежени су до Вишеграда. Услед неких непредвиђених околности, група је морала да се врати у Београд. Други излазак на исти терен био је око 20. јануара 1946. Међутим, ни та акција није уродила плодом.
Тек у трећем покушају, који је започет 6. марта, успели су да заврше планирани подухват. Ознина група дошла је у контакт са Михаиловићем иако је он био неповерљив и сумњичав. Потом су договорили виђење. Препад је извршен у ноћи између 12. и 13. марта, у покрету. Први виши официри који су видели свезаног Михаиловића били су Јово Капичић и Владан Бојанић.
У овој верзији има неколико нетачности и података који изазивају сумњу, као на пример да су партизани убили мајора Раковића – зна се да је он извршио самоубиство. Друга нетачност тиче се сарадње мајора Ћосића. Наиме, Ћосић је заробљен тек у лето 1945. што значи да нису могли да већ почетком исте године шаљу Михаиловићу депеше.
ОЗН-а је имала једног глумца који је подсећао на Калабића и ту треба тражити одгонетку о начину како је то одрађено да би све изгледало као Калабићева „издаја“. Све то дешавало се док је још Калабић ишао слободно!
И тако даље…
Друга комунистичка верзија хватања ђенерала Михаиловића објављена је у књизи „Велика игра са Дражом Михаиловићем“ Љубе Поповића (псеудоним једног од Ознаша, Пејановића) и само је исправљала велике грешке прве верзије, али и упадала у нове које су толико просте да их и не вреди набрајати. (Видети књигу „Истина о Калабићу“ Милослава Самарџића).
Александар Ранковић говорио је неколико пута о Михаиловићевом хапшењу, али ниједном није казао неки конкретнији детаљ. У говору пред Народном скупштином 24. марта обзнанио је да је Михаиловић ухваћен, а ликвидирано неколико група четника. При том је поменуо и Калабића.
Испитивање Михаиловића је било у згради југословенске УДБ-е и то од 9. априла до 21. маја. Саслушавала су га два официра. Први је био више циничан и непријатан, обраћао се са „Ти“ док се други обраћао са „Ви“ и био коректан.
Питања нису била везана, прелазило се с теме на тему. Занимљиво је да су готово иста питања поновљена и на суђењу. Михаиловић је давао истоветне одговоре!
Последњег дана испитивања, 21. маја Михаиловић је изабрао Драгића Јоксимовића и Николу Ђоновића за адвокате. Потом је пребачен у касарну Гарде, у Топчидер. Истовремено је у касарну доведена група коју су чинили припадници Равногорског покрета, сарадници Милана Недића и Димитрија Љотића: Стеван Мољевић, Ђуро Виловић, Радослав-Раде Радић, Славољуб Врањешевић, Милош Глишић, Драгомир-Драги Јовановић, Танасије-Таса Динић, Велибор Јонић, Ђура Докић, Коста Мушицки, Бошко Павловић, Лазар Лаза Марковић и Коста Кумануди. Затвореници су распоређени у групама по собама. Једино је Михаиловић био сам у соби.
У широкој лепези верзија о хапшењу ђенерала Михаиловића налазе се и оне које говоре о пресудној совјетској помоћи у том послу. Основе за овакве приче донекле имају основе.
Броз је верно слушао Стаљина нарочито у годинама његовог договора са немачким вођом Адолфом Хитлером. Своју послушност исказао је на разне начина међу којима се издвајају: сарадња са Немцима од 6. априла до 22. јуна 1941., формирање Прве пролетерске бригаде 21. децембра 1941. на Стаљинов рођендан итд!
Стаљин је помогао Брозу да се исчупа британске контроле на острву Вису 1944. године и да га совјетски авион однесе у Москву. Совјети су Броза и устоличили у Београду октобра 1944. У офанзиви из Румуније и Бугарске совјетске јединице су заробљавале на хиљаде војника Југословенске војске у отаџбини. Совјетска тајна молиција многе од ових заробљеника упутила је у Совјетски Савез, истакнуте официре одвели у Москву, у затвор познат под именом Лубјанка, остале су слали у Сибир. Нешто заробљеника Совјети су предали југословенским партизанима а они су највише њих стрељали по кратком поступку.
После завршетка ратних операција у Југославији 15. маја 1945. године најважнији Брозов задатак био је да пронађе ђенерала Михаиловића, који се крио негде у Босни и тако порази свог најважнијег противника.
Хватање ђенерала остало је до данашњег дана тајна. Објављено је много „истинитих“ верзија. О совјетском уделу у хватању Михаиловића највише су писале америчке новина и то у данима суђења у Београду, од априла до средине јула 1946. године. Готово све новине, изузев малих комунистичких и либералних, настојале су обновити некадашњу слику о ђенералу као првом герилцу Европе. Понека писања прелазила су често у фантастичне приче. Тако је по једној верзији, хапшењу претходила дуготрајна борба између четника и партизана којима су помагали чак и совјетски авиони. У овој борби погинуло је више од 1.000 четника. По другој верзији, руски авиони су однели ђенерала Михаиловића у Москву, код НКВД-а на саслушање. Тамо су мучили свог заробљеника на разне начине. Чак су користили неке инјекције са специјалном дрогом која изазива слабљење воље што доприноси да човек призна и оно што није учинио.
Приче о совјетским авионима послужиле су Пољаку Тадеушу Витлину да у књизи „Комесар“, посвећену комесару унутрашњих послова Совјетског Савеза маршалу милиције Лаврентију Павлову Берији, нешто детаљније објасни хватање ђенерала Михаиловића. По Витлину, Берија је уживао Стаљиново велико поверење. Стога му је и поверио један посебан задатак. НКВД у свом саставу имао је и ваздухопловне формације. Међу осталим летилицама ту су биле неколике ескадриле енглеских бомбардера типа „Велингтон“ и „Спитфире“ и америчке типа „Дакота“. Ти бомбардери добијени су 1943. године као помоћ ратним савезницима. Летилице су најпре долетеле у Иран, који је контролисала Британија, и ту бојене новим бојама и ознакама онаквим какве су биле на совјетским авионима. После тога предавани су совјетским пилотима на коришћење. Берија је 1946. године одлучио да неколико тих авиона искористи у оном специјалном задатку који му је поверио Стаљин. Наиме, Стаљин је желео да још више учврсти Броза у Југославији а истовремено и као свог човека од поверења, онаквог од постављења за генералног секретара Комунистичке партије Југославије. Берија је требало да открије локацију где се налазио ђенерал Михаиловић. Употреба совјетских авиона није дала успешне резултате. Стога је Берија смислио други план: уместо совјетских авиона извиђање ће извршити британски! Наиме, једну ескадрилу британских авиона типа „Велингтон“ и америчких „Дакота“ требало је префарбати тако да се у први мах не види којој држави припадају али да се види да су по типу амерички и британски.
Први летови ових авиона остварени су крајем фебруара 1946. године над босанским планинама, над територијом на којој се, претпостављали су, крио ђенерал Михаиловић. Приликом једног од тих летова дуго су кружили и избацили неколико падобрана са пакетима. Када су мештани Срби дошли да покупе те ствари нашли су америчке кантице са храном и цигаретама, шкотски виски, медицински материјал за прву помоћ од швајцарског Црвеног крста, британске пушке, пиштоље и муницију. Три дана касније, исти авиони надлетали су исти терен и избацили нове падобране за већим количинама истоветног материјала.
Приликом једног од тих летова, 13. марта група војника из обезбеђења ђенерала Михаиловића изишла је из својих скривалишта радујући се новој помоћи која им је стизала са неба. Авиони су се тада обрушили ка земљи и испуштали млазеве гаса за успављивање. Истовремено је неколико падобранаца искочило и убрзо су се приземљили. Били су то југословенски и совјетски обавештајци. Они су повезали успаване људе. Били су то ђенерал Михаиловић и његових 11 пратилаца. Командант групе отишао је до оближњег села како би набавио сеоска кола и на њима превезао онесвешћене заробљенике.
Та брза и успешна операција била је тајна само до 18. априла исте године када су италијанске новине „Il Giornale della sera“ објавиле вест следеће садржине: „13. марта после неочекиваног напада са земље и из ваздуха, где су употребљени отровни гасови, генерал Драгољуб Михаиловић и његових једанаест сарадника ухваћени су.“
Прича о издаји генерала Михаиловића је перфидно смишљена како би се потврдила некаква традиција издајства од Косовског боја до савремене српске историје, а чија је основа у причи о издајству Исуса Христа од апостола Јуде.
Остаје отворено питање зашто су партизански команданти лансирали безброј верзија о хватању и времену егзекуција команданата Југословенске војске у отаџбини. Можда је одговор дао један од њих, Ђоко Јованић!
Партизански првоборци, који су после рата били на вишим државним или партијским положајима, просто су се утркивали ко ће више тешким речима оптужити ратне противнике за колаборацију са окупаторима, међусобну непослушност, бахатост итд. Истовремено се о себи причали све најбоље. У оним приликама када је требало нешто сакрити прибегавало се разним перфидно смишљеним причама Управо тако нешто говорио је 2000. године, непосредно пред своју смрт генерал Јованић. А Јованић је у лето 1946. године као обавештајни официр једне од југословенских армија послат у Совјетски Савез, ради школовања на специјалној школи. На питање да ли је могуће да су комунистичке власти пре извршења смртне пресуде над генералом Михаиловићев припремали неколико паса тако што им пет дана нису дали ништа да једу, Јованић је, између осталог, одговорио: „После рата ја нисам био у Југославији, па сам разговарао и са овима који су хватали Дражу Михаиловића, између осталих и онај Ђока Нешић, народни херој. Тачно је да су се пресвукли, неки ужи члан Партије, не знам који, имао је ту групацију партизана који су се представили као четници. Дошли су код Драже Михаиловића и он их је примио. Причао ми је послије онај Нешић када су добили наређење да га разоружају како је био страшно изненађен. Мислио је да су то његови људи, четници. И они су га ухватили. Зна се и то да је и онај, како се зваше, онај његов сарадник, и он је ту нешто помогао. Знам даље да је Дража био затворен, да је писао неке своје успомене и то је позната ствар. Било је јавно суђење. И он се бранио. Милош Минић је био државни тужиоц, и Војни суд је њега осудио на смрт. Постојао је читав елаборат његовог суђења. Ја не знам који је разлог што нису открили гдје је он сахрањен. Немам појма о томе, али знам да је негдје на неком игралишту код Саве, тако сам чуо. Али не знам тачно гдје.“
На речи свог саговорника „Логично би било да се крије једино ако је он стварно зверски ликвидиран па онда нема шта да се сахрани“, Јованић је казао: „Он је био на суду, ко да му се свети? Само је стрељан, нико га није мучио, сигуран сам!“
У наставку Јованић је испричао нешто што би, на први поглед и за неупућене, требало да буду путоказ истраживачима који желе да сазнају начин убиства и место сахране. Наиме, Јованић је тврдио да је мајор Јездимир Дангић, Михаиловићев командант Источне Босне, био ухапшен од Немаца 1943. године и пребачен у Немачку у заробљеништво. Пред крај рата мајор је побегао из логора у Пољску и отуда успоставио везу с Михаиловићем. Када је совјетска Црвена армија ушла у Пољску, предао се мислећи да су то његови. Руси су га испоручили ОЗНи за Сарајево. Челни људи ове службе убедили су Дангића да сарађује обећавши му живот. За узврат он им је помогао да дођу до краја где се крио Михаиловић. Потом је најавио долазак једне групе четника, у ствари, преобучених Ознаша.
Михаиловић је убрзо ухапшен и спроведен у Београд а Дангићу су судили у Сарајеву и пресудили му, а казна је извршена стрељањем.
Ова прича старог партизанског генерала има пуно нетачности. Наиме, истина је знатно другачија: хапшење Дангића уследило је почетком априла 1942. после преговора у Београду са немачким генералима око издвајања Источне Босне из Независне Државе Хрватске и припајања Србији. После интервенције из Загреба, Дангић је ухапшен и спроведен у заробљенички логор Стриј у Пољској. После бегства августа 1944., прикључио се пољским устаницима у Варшави. Како је устанак убрзо пропао, поново се нашао у заробљеништву. Одатле су га ослободиле јединице Црвене Армије и проследиле у затвор Лубјанка у Москви. После неколико интервенција из Београда, најчешће је то тражио Родољуб Чолаковић јер је Дангић добро знао за његову сарадњу са командантом усташке Црне легије Јуром Францетићем, Совјети су га испоручили Југославији тек почетком 1947. године. Осуђен је 7. јуна 1947. на стрељање. До данас није утврђено када је казна извршена (највероватније 22. августа) нити где је сахрањен.
На крају своје исповести Јованић је казао да је стрељање Михаиловића извршено у Лисичијем потоку како би Броз могао чути пуцњаву. После тога леш су однели на Аду Циганлију где су га спалили.
Последње речи које је казао Јованић могле би се прихватаити као тачне. Наиме, на питање „Зашто се спомиње Калабић као издајник, који је открио Дражу“, он је одговорио: „Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује!“
На питање „Зашто су се и мртвог Драже толико плашили“, Јованић је одговорио: „Плашили су се да народ не долази на Дражин гроб као на Меку!“
(Први део: “Друг Тито” и “Чича Дража”)
(Трећи део: Суђење)
