„Рекло би се, дакле, да чланак Сергеја Правосудова ипак најпре представља један вапај помало повређеног брата, блиског сродника. То се да закључити из поруке којом се он завршава.“
Сергеј Правосудов, директор руског Института националне енергетике и кандидат историјских наука, објавио је текст помало узнемирујућег наслова: „Разочарење у Србију“.[1] Текст је, по својој природи – у „нашем“ заједничком кључу. Емотиван, можда и неправедан, али не и злонамеран. У сваком случају, увек вреди видети зашто је један Рус нашао за сходно да јавно објави неки свој негативни доживљај о Србији.
Сергеј почиње свој есеј констатацијом да је био одушевљен Србијом током своје прве посете, да се „осећао као код куће“. Међутим, што је „више упознавао Србију и Србе, све се више разочаравао“. Зашто?
Аутор одмах признаје да се Срби „већином, заиста, добро односе према Русима“. Међутим,проблем је у томе што „српска политичка елита и СМИ отворено (јавно) спроводе антируску позицију“. Притом аутор признаје да му је објашњено да је „садашња политичка елита Србије практично у пуном саставу састављена од људи, који су овом или оном степену повезани са спецслужбама САД, Велике Британије“. Овде је већ део ауторових недоумица требало да буде развејан. Шта друго би требало да се очекује од људи са таквим везама и обавезама? И то не само у Србији. Практично исто би се могло рећи – и говори се, од стране бројних руских патриотских интелектуалаца, поготово откако је почела украјинска криза – и за ту врсту људи у Русији. Они их зову својом „петом колоном“, а Александар Дугин сматра да марширају у бар још једној, шестој колони.[2]И да наступају управо са „антируских“ позиција. Али то, наравно, не значи да су сви Руси такви. Па тако ни сви Срби. Напротив, ради се о изразитој мањини – „(квази)елити“. Изузетно добро организованој. И финансираној.
Економиста Михаил Хазин, на пример, отворено пише да су, и дан-данас, „на челу руске привреде и финансија и даље људи који су дефинисали и водили политику из ‘90-тих година“.[3]А која је то политика? То је политика с „почетка `90-тих када је смисао ‘козирјевске’ дипломатије био у одступању и захвалности, док смо напуштали позиције и склањали се“. Када је „само афера везана за државне краткорочне облигације нашим прекоокеанским учитељима донела стотине милијарди долара профита, да не говоримо о приватизацији која је у сваком конкретном случају била апсолутно незаконита и без користи по руску привреду“. Ето, Русија се још увек мучи, чак и под патриотским режимом и са свим својим ресурсима и војно-обавештајном силом, са вирусом који је у њу убачен још почетком 1990-их. Баш као што се Србија мучи са (истим) вирусом који је у њу убачен једну деценију касније. Она иста Србија која се „добро односи према Русима“. Треба ту направити јасну разлику, између оболелог и вируса који га мучи.
У сличну замку упада и један Сергејев познаник, који је дуго времена провео у Србији, али се такође „разочарао“. Каже: „Уморио сам се од тога што Срби све вријеме причају о томе како они воле Русе, а када подијелиш с њима нешто заиста важно, тада они одмах отрче у америчку амбасаду, како би испричали све твоје тајне“. А ко то може да одмах, тек тако, отрчи у америчку амбасаду и све исприча, коме су врата тих мрачних одаја тако спремно отворена? Па, зна се коме – оној истој „елити“ повезаној са англо-америчким службама и сличним структурама. Обичан човек нити има такав приступ, нити има такве пориве.
И, затим – реакција која је апсолутно препознатљива као део наше заједничке менталитетске црте: Сергејев пријатељ ће сад радије ићи у Хрватску, јер тамо „неће говорити о љубави према Русима,али ти то и не очекујеш, зато се и не разочараш“.
Да смо ускогруди, могли бисмо и ми на ово да се увредимо, па чак и да посумњамо – мада ипак нећемо – да можда, на пример, тај пријатељ нема неку лепу вилу на далматинском приморју па само то жели да додатно рационализује. Уосталом, није ли Стипе Месић, један од главних разбијача СФРЈ и твораца туђмановске Хрватске, на Дан победе 2005. године из руке руског председника примио орден „60 година победе“? То засигурно није било право управо оном делу Србије који се „добро односи према Русима“. Али – тај део Србије ипак није променио своје мишљење о Русији због тога. На крају крајева, и такво пружање руке према заблуделим синовима, и по више пута, није нам стран.
Сергеј Србе затим критикује зато што се превише везују са „симболичке гестове“, попут Примаковљевог „окретања авиона“ по почетку НАТО-бомбардовања СРЈ 1999. године. Да, Срби „могу у вријеме фудбалског меча развити руску заставу и пјевати ‘Каћушу’, а потом изаћи на изборе и гласати за партију која води Србију у ЕУ“. То може бити, али питање гласи: да ли би та партија добила толики број гласова да није имала отворену подршку руске амбасаде, у лику тадашњег амбасадора Конузина? И ту се враћамо на једну ранију битну ставку у тексту, везану за српску политичку квази-елиту: „На ријечима су сви за Русију, будући да се то допада бирачима, али на дјелу спроводе политику у интересу својих налогодаваца.“. Шта то говори? Не сведочи ли управо тај политички парадокс о огромној љубави која у Србији зрачи у правцу Русије? Размислимо о томе: у Србији чије су институције, финансије, привреда и медији у потпуности окупирани, са доскоро највећом избегличком популацијом у Европи, још неопорављеној од ратних разарања и варварских западних санкција, са 15% територије окупиране од стране најјачег војног савеза на свету – у тој и таквој Србији, баснословно бахати и од западних служби штићени и неговани припадници владајућег политичког естаблишмента морају да играју на руску карту да би победили на изборима. И не смеју да уведу санкције Русији управо због тог истог, обесправљеног народа. Је ли то Србија у коју се треба „разочарати“? Или је то она иста Србија која је, чак и идеолошки подељена и међународно изолована, водила ратове за свој народ током 1990-их, добијајући не много више од „симболике“ из правца Русије. Али таква Србија је добро знала шта је снашло Русију, и да је она једва тада могла да помогне и себи. Нису се Срби одушевљавали Примаковљевом „симболиком“ зато што су простодушни дебили или детињасто површни, него зато што је чак и симболична сламка у то време нешто значила, поготово из правца Русије. Јер смо збиља били сами. А, ипак, показало се да је и то одушевљење Примаковљевим гестом било оправдано, јер је „црни мир“ који нам је касније понуђен посредством Черномирдина био много мање од сламке. Уствари, био је сламка – али за НАТО-агресора. Не, ипак се не чини да је таква Србија заслужила да се неко у њу разочарава.
Сергеј наставља свој чланак говорећи о свим позитивним стварима које је Србији донела приватизација НИС-а. Јесте, та приватизација је скоро сигурно била боља него она коју би спровела било која друга, западна корпорација, и донела је Србији доста. С друге стране, постоје врло јаки аргументи у прилог тезе да НИС уопште није требало ни продавати – наравно, под условом да смо имали одговорну власт, а што је већ, по дефиницији, тек неколико година после 5. октобра 2000. било незамисливо. Ипак, вероватно смо прошли најбоље што смо могли, имајући у виду тадашње (гео)политичке услове.
Но, треба рећи и то да су многи у националним, про-руским круговима били, на пример, бар благо разочарани чињеницом да су Руси који су преузели НИС успоставили квалитетнији однос управо са про-западном „елитом“ него са светом који искрено воли Русију, и да је овдашња пета колона имала неупоредиво већу материјалну корист од руске куповине НИС-а него про-руска струја у Србији. Сергеј чак и сам признаје да „директор компаније К. Кравченко стално иступа за пријем Србије у ЕУ“, правдајући то тиме да „он (Кравченко) није политичар него бизнисмен и јавно рачуна ка учвршћивању позиција своје компаније на тржиштима земаља ЕУ“. С друге стране, одмах у следећој реченици, исти Сергеј нас упозорава: „Ипак не треба заборавити да још ниједну земљу нису примили у ЕУ до момента док она није постала члан антируског војног блока – НАТО“.
Што би рекао Младен Делић, па шта је сад ово? Директор највећег руског улагача у Србији „стално иступа“ за пријем Србије у ЕУ – иако се зна да тога не може бити без претходног чланства у „антируском“ НАТО-у? А то да је он, Кравченко, само „бизнисмен“ – то једноставно не пије воду. Уствари – како он може да буде „само“ бизнисмен ако управља огромним привредним ресурсом који је у већинском државном власништву руске државе – и то тако да угрожава фундаментални руски национални и геополитички интерес? Нешто ту није уреду, и то ће Руси сами морати да рашчисте међу собом. Дакле, то је још један конфузни сигнал који нам долази из правца Русије: ево, браћо Срби, ви треба пуном паром да идете ка ЕУ, која нам је сад увела санкције и назива нас агресорима на древној руској земљи – јер то нам је бизнис интерес. Али ћемо, једнако, бити јако разочарани ако нам уведете санкције као и остатак ЕУ – којој ипак треба да тежите. А још ћемо више бити разочарани ако уђете у НАТО. У који ћете, међутим, морати да уђете пре него што уђете у ЕУ – а што ми подржавамо. Признаћете, није баш лако бити проруски расположен у Србији и увек сачувати чисте мисли – али се многи ипак и даље труде, са несмањеним жаром. Немојмо се разочаравати у такве људе.
Даље, како Сергеј исправно примећује, садашње власти Србије покрећу поступак преиспитивања приватизације НИС-а, притискају НИС да повећа дивиденде на рачун нових улагања, воде политику према Јужном току сличну оној коју води Бугарска. Све тачно. Али, морамо овде рећи – многи су се у Србији чудили како то да Русија прави један такав инфраструктурни пројекат од геополитичке важности, а да у исто време ништа не ради на политичком учвршћивању својих позиција на том простору? Или, једноставније: могу ли се правити чврсти и поуздани договори са западно-инсталираним политичким квази-елитама, или транзиционим олигарсима? За одговор на то питање, не морамо гледати само Бугарску и Србију, довољно је осврнути се на Украјину.
Можда добронамерни Руси као што је Сергеј Правосудов не схватају да када, нпр. неки проруски српски интелектуалац каже Русима да је тешко борити се политички без средстава, а поготово медија – то није ни јадиковање ни прошење. То је факат. А досадашњи руски спољнополитички, па и економски приступ је, у крајњем исходу, мада свакако ненамерно, олакшао ствар за западно-инсталиране структуре у Србији. Већ имамо политичаре, привреднике и медије одане западним интересима, и онда дођу још и представници Русије и склапају прагматичне договоре с њима. Што, опет, омогућава тим истим прозападним актерима да демагошки машу руском картом, „будући да се то допада бирачима, али на дјелу спроводе политику у интересу својих налогодаваца“. Другим речима, прави нам се дупли посао. Сад још обичном народу треба објашњавати како су ти јавни изливи љубави према Русима и Русији неискрени, што постаје још теже када уследе заједничке фотографије или снимци са насмејаним руским дипломатама. Није баш лако, поготово без бар једног мас-медија. Можда Русија није ни могла друкчије досад, и то се може разумети. И нећемо се зато Русијом разочаравати.
Оно што би можда једино могло разочарати, бар потписника ових редова, је ауторово инсистирање на следећој тврдњи: „Сви знамо да није било Руса, десетине милиона који су изгинули у вријеме руско-турских ратова, Iи IIсвјетског рата, Срба већ одавно не би било, у крајњој линији, православних Срба“. Одмах да разјаснимо: руске жртве положене на олтару српског ослобођења су неупитне, и пред њима се само можемо клањати, са највећим пијететом и љубављу. Али – Срби, неки Срби, би опстали под тим именом, чак и да су остали скроз сами. Знам себе, знам нас. Повукли би се у најзабаченије чуке, чекали не знам колико, правили заседе Турцима, ишли у аустријску или било коју другу војску. Као што смо и радили, по цену враћања у камено доба. А Руси су увек помагали кад су могли, па често и преко својих реалних могућности, јер су такви. Као што смо се и ми одазвали словеначким и хрватским вапајима да их српска војска спасава од Италијана 1918. године, иако смо већ били десетковани после 6 година ратовања и незамисливих људских и материјалних губитака. Као што смо се дизали у поробљеној Европи 1941, чак и пре позива совјетске Русије, а поготово после њега. Опет по цену огромних жртава. Опстали би ми – али су нам браћа Руси дали кључну, братску, незаборавну, непроцењиву помоћ.
Рекло би се, дакле, да чланак Сергеја Правосудова ипак најпре представља један вапај помало повређеног брата, блиског сродника. То се да закључити из поруке којом се он завршава: „Ми имамо само један пут: или побиједити и преживјети заједно, или умријети појединачно”. Јер, да је „разочарење“ коначно, тешко да би било икаквог новог позива на заједништво. А тај и такав позив наш брат Сергеј упућује једној фактички окупираној, рашчерупаној, опељешеној и опкољеној Србији која је, ипак, успела да о(п)стане као острво у евроатлантском мору које није увело санкције Русији. Захваљујући свом народу, којег тренутно нико ништа суштински пита, али кога се некако још увек плаше. Није такав народ заслужио да се један племенити Рус у њега разочарава.
[2]standard.rs
