Пише: Пеђа Вулетић:
Како на тржишту створити доминацију здраве хране у односу на ГМО? Тим проблемом бавио се истраживач Пеђа Вулетић. Он између осталог подсећа да извештаји центра САД за надзор над болестима, показују да су болести повезане са храном, порасле од два до 10 пута у периоду од 1994. године, када је почела комерцијализација ГМО-а. У Србији од 2000.године безбедност хране готово да и не постоји па увознички лоби господари Српским тржиштем.
Џемови наших бака су трајали и по неколико година, што значи да адитиви имају скроз другу намену.Адитиви служе да би се појефтинила цена производње а главна сврха адитива је да нас створе зависним и баце у наручје фармацеутске индустрије.
Текст који следи је пројекат који се супроставља ГМО најезди.
Сврха овог пројекта је да се увећа број малих произвођача здраве хране и повећа понуда таквих производа на тржишту. Овај пројекат је првенствено осмишљен да побољша здравље грађана Србије и осталих земаља у окружењу.Крајни циљ овог пројекта је да здрава храна буде доминантна на тржишту и доступачнија од ГМО и индустријски загађене хране. Када кажемо индустријски загађена храна,мислимо на адитиве и производне процесе који контаминирају храну и чине је нездравом за људску исхрану. Нажалост, законске регулативе иду у прилог великим индустријским произвођачима хране. Прописи и стандарди којих је све више, избацују са тржишта мале произвођаче здраве хране због њихове немогућности да финансијски испрате све скупље производне стандарде. Стандарди се баве периферним стварима,условима производње (HACCAP), који су прескупи за мале произвођаче здраве хране а не баве се суштином,шта се налази у производу.Пример у САД где је за 40 година нестало 800.000 малих и средњих фармера произвођача,јасно нам потврђује горе наведено и указује шта ће се десити са Српским произвођачима ако се на време не освестимо.Често се врши притисак на земље чланице ЕУ за усвајање закона о коришћењу ГМО-а у исхрани који дозвољава конзумирање ГМО хране (компанија „Монсанто” преко Стејт департмента је претила економском одмаздом многим земљама, међу којима је и Србија, зато што не пристају да измене законе и омогуће улазак ГМО хране и семена на своја тржишта).Неке земље су успеле да се одбране од тог притиска и донеле закон о забрани коришћења ГМО-а (Аустрија, Француска, Грчка, Немачка, Мађарска, Луксембург и Бугарска).
Конзумирање ГМО и Индустријске хране доноси сваке године 940.000 оболелих од карцинома дебелог црева (и осталих органа),од којих нажалост већина умире.(Извештај центра САД за надзор над болестима, показао је да су болести повезане са храном, порасле од два до 10 пута у периоду од 1994. године, када је почела комерцијализација ГМО-а.) У Србији од 2000.године безбедност хране готово да и не постоји па увознички лоби господари Српским тржиштем.ГМО се увози без икакве контроле и већ је засејан на добром делу Српских њива.Домаће фабрике (месне индустрије) предњаче у коришћењу смртоносних адитива у својим производима.Цена таквог немара је епидемија карцинома у Србији а најболније је што наша деца у раним годинама све више обољевају од ове опаке болести.
Експеримент института Руске академије наука из 90-тих је потврдио опасност коришћења ГМО у исхрани.Руски научници су доказали како хрчци храњени ГМО храном након четврте репродукције потомака остају стерилни. Научно је доказан дефектан утицај на гене, а Монсанто је на све реаговао изјавом да је то „можда истинита, но небитна нуспојава која није доказана код људи“. Руски академик Алексеј Суков на основу ових резултата, је студиозно објаснио како хрчци спорије расту и да им сексуална зрелост опада већ у трећој генерацији, док је четврта у потпуности стерилна. Код људи ГМО утицај није могуће испитати у тако кратком времену. Суков је иронично закључио да ће „ГМО зауставити глад у свету – јер више неће бити људи“.
У даљем излагању ћу производњу хране поделити на Традиционалну (здраву) и Индустријску како би лакше схватили о чему се ради.Традиционална је храна која се производи по рецептурама и на начин пре појаве индустријске производње хране и ГМО-а.Традиционална храна у себи не садржи никакве штетне адитиве нити ГМО и искључиво се производи по рецептури старијој од 30 година.Зашто рецептура старија од 30 година? Први ГМО у људској исхрани се појавио почетком осамдесетих година у Азији као покушај да се искорени глад.Од тада сви производни стандарди су прилагођени великим ГМО компанијама,како би им обезбедили монопол на тржишту.Зато производни стандарди морају бити из времена пре ГМО експанзије.
ЖМУРЕЋИ ПРЕД ПРОБЛЕМОМ ГМО ОДЛАЖЕМО СВОЈУ ЕГЗЕКУЦИЈУ
Индустријска храна је ГМО и храна контаминирана разним адитивима и производним процесима који конзумирањем нарушавају људско здравље.Осамдесете године 20.века су пресудне за тровање човечанства и појаву болести везаних за нездраву исхрану.Под изговором борбе поротив глади,велике прехамбене компаније,почињу да производе јефтину вештачку храну која у себи садржи опасне материје по људско здравље.Компаније од тада освајају монопол на тржишту хране и то постаје глобални здравствени проблем.Деоничари највећих ГМО прехамбених компанија су уједно и деоничари највећих фармацеутских компанија тако да нас од хране до апотеке води невидљиви водич.Жмурећи пред таквим проблемом ми само одлажемо сопствену егзекуцију.Наше неодговорно понашање платиће наша деца. Одбрана од надолазећег зла јесте у законској регулативи и малим произвођачима здраве хране,који субвенционисани или на други начин подржани од државе чине армију противника великим прехамбеним компанијама.
Тајна производње Традиционалне хране се крије у заборављеним рецептима,изгубљеним посудама и времену које је портебно за производњу а ми га више за такве ствари немамо.Подсетићу да ниједан Индустријски џем нема укус ни квалитет као џемови наших бака.Такође нема ни хранљивост нити дуготрајност.Индустријски џем је пун отровних адитива који изазивају најтеже болести,а џем највише воле деца.Зашто су адитиви највише заступљени у храни коју воле деца?Чему служе адитиви у Индустријској храни?Свако би одговорио за дуготрајност производа што је прва помисао која нам пада на памет.Међутим,дуготрајност индустријских џемова је до 12 месеци а џемови наших бака су трајали и по неколико година,што значи да адитиви имају скроз другу намену.Адитиви служе да би се појефтинила цена производње а главна сврха адитива је да нас створе зависним и баце у наручје фармацеутске индустрије. Када посматрамо из овог угла, закључујемо да је Индустријска храна смишљена за депопулацију сиротиње а здрава храна резервисана само за богате. Сиротиња је осуђена на јефтину Индустријску храну и у најбољем случају лекове. Највећи део здравственог буџета сваке државе одлази на лечење болесника створених конзумирањем Индустријске хране.Сваке године се тај број увећава.Држава која би се усудила да нађе позитивно решење за здраву храну,направила би значајну уштеду у свом здравственом буџету.Како учинити здраву храну доступну сиромашнијем делу становништва?Постоји више начина ако је држава на то спремна.
Први и најбољи начин је да држава субвенционише сваког произвођача здраве хране.Таквом стимулацијом држава би подстакла остале произвођаче да се окрену ка производњи здраве хране и избаце смртоносне адитиве из својих производа.Понуда Традиционалне хране на тржишту би се увећала 1000-10000% уз прихватљиву цену за потрошаче.Замислимо велике трговинске компаније попут CARREFOUR-а,ТЕSCP,LIDL,препуне производима здраве Традиционалне хране.Потрошачи би куповали такву храну ако је цена производа близу цене Индустријске хране.Средства уложена у субвенционисање произвођача су увек јефтинија од трошка лечења оболелих.Болест подједнако погађа пунолетне и малолетне особе.Несавесним односом према храни ми десеткујемо сопствену нацију.
100.000 РАДНИХ МЕСТА У ПОЉОПРИВРЕДИ
Други начин је(ако држава нема могућности да субвенционише произвођаче здраве хране)да се произвођачи Традиционалне хране потпуно или делимично,ослободе пореза на све репроматеријале потребне за производњу као и на готов производ.Овим би се умањила производна цена Традиционалне хране и продајна цена производа би била нижа од цене Индустријске хране.Таквим потезом потрошач би се увек одлучивао за јефтинију храну а у том случају и здравију.
Трећи начин је да се донесу законски акти који условљавају све малопродајне трговце храном,да морају 50% свог продајног асортимана испунити производима здраве хране.Порез на здраву храну би био драстично умањен.Уз то продавци би морали јасно да одвоје и обележе простор где продају Индустријску храну а такође сваки појединачни производ би морао на себи имати ознаку да се ради о здравствено ризичном производу.Овим би условили продавце да не мисле само о својој трговачкој маржи и подстакли их да траже партнере међу произвођачима здраве хране.У таквој сарадњи,трговци би финансирали и авансирали производе Традиционалне хране што би произвођачима олакшало пут до продаје.У сваком случају произвођачима здраве хране је потребна помоћ државе,јер без тога сви смо осуђени на пропаст а понајвише наша деца.
Четврти и можда најприхватљивији начин је петоструко опорезивање сваког прехамбеног производа који у себи садржи материје или адитиве штетне по људско здравље.Таквом мером би присилили произвођаче и увознички лоби да добро воде рачуна о врсти и квалитету хране које избацују на Српско тржиште.Део пореза би се могао пребацити у здравствени буџет или фонд за контролу квалитета хране и слично.
Уз горе наведене опције додао бих још да газдинства која се баве примарном производњом треба стимулисати и едуковати да од својих сировина производе готов производ. Затим их добровољно превести у комерцијална газдинства како би несметано наступали на тржишту и ослободити их пореза до износа од 300.000 евра годишње. Шта тиме добијамо?Овим поступком добијамо најмање 100.000 радних места у пољопривреди самозапошљавањем. Скоро 90% радно способних који имају земљу а не обрађују је,дало би отказ у својим фирмама и покренуло своје комерцијално газдинство.Цена обрадивог земљишта у Србији би порасла на реалну цену од 50.000 евра по хектару. Сама могућност да се заради до 300.000 евра годишње,привукла би раднике из градова на село.Поред тога,свако озбиљније комерцијално газдинство би запошљавало још најмање пет радника чиме би се отворила додатна радна места.Породични малопродајни објекти у којима би се продавали производи Традиционалне хране комерцијалних газдинстава би упошљавали још најмање три радника, тако да би уз раднике на газдинствима број запослених орјентационо износио око 400.000 (процена заснована на 50% газдинстава која би успела да остваре пун промет од 300.000 евра годишње) . Држава нема проблема са порезом јер би порез наплатила у даљој велепродаји.Обзиром да би убрзо дошло до засићења тржишта,држава би преузела обавезу проналажења нових тржишта. Заузврат, извоз произвођача здраве хране би се мерио у милијардама евра.Подсетимо се да је Југославија у периоду 1968 до 1977.године држала скоро 20% светске производње шљиве. Са таквим процентом можемо слободно закључити да је Југославија држала светски монопол цене шљиве. Зашто не би то могли да поновимо и са производима здраве хране?Уз подршку државе Србије и преорјентацију на производњу здраве хране,поред трговинског суфицита ми највећу добит остварујемо тиме што здравствено чувамо наше потомство.Већ 14 година ми каснимо у решавању овог проблема а то је пола једне генерације. Како је академик Суков стручно објаснио имамо још 2,5 генерације до тоталног стерилитета Србије.
